Kako stvarno izgleda lista čekanja? Hitna operacija kuka zakazana za tačno tri godine uz komentar: "Budite srećni što nije kancer"

"Dok se po ko zna koji put najavljuje eliminisanje (?!) liste čekanja u zdravstvenim ustanovama, na kojima se, prema zvaničnim podacima, nalazi 68.179 osoba, brojim četvrtu godinu čekanja na prvu od dve neophodne operacije koje su po Pravilniku RFZO morale da budu obavljene za šest meseci.

Prema podacima ažuriranim 20. septembra, na listama čekanja za ugradnju endoproteza kolena nalazi se 19.806 osoba, dok na ugradnju endoproteze kuka čeka 14.430 pacijenata.

U trenutku početka pisanja ovog teksta nalazio sam se malo ispod 500 mesta na listi za prvu operaciju na Institutu za ortopediju na Banjici u Beogradu. Kada sam konačno bio stavljen na listu bio sam nešto iznad 1.500 mesta i, kako stvari stoje, na Banjici se sa liste čekanja operiše u proseku jedan pacijent dnevno.

Pre pet godina me je zadesila nekroza kuka, odnosno odumiranje glave kuka, nepovratni degenerativni proces, gde čovek realtivno brzo ostaje nepokretan i u stalnom bolu. Konkretno, glave kuka se ne hrane krvlju i „umiru“. Kao kad se ulube loptice za stoni trenis, s tim što ne menjaju loptice već dolazi do prolapsa, odnosno propadanja, koje prate još strašniji bolovi.

A i bez prolapsa, u pitanju su stalni bolovi, za koje nema dovoljno jakih tableta za umirenje, hodao sam pretežno uz pomoć štaka ili štapa, a povremeno i na dve noge. Teško je sesti, ali je mnogo teže ustati. Čučnjevi, saginjanje nisu više pokreti koji sam mogao da izvedem.

Postojale su dve poze ležanja u kojima sam provodio mesece. Ako mi npr. nešto ispadne, to ostaje na tom mestu dok mi neko ne pomogne. Nemoguće je bilo i obući panatalone ili čarape… O tome kako je imati malo dete u kući i biti nepokretan tata, ne može se opisati pravim rečima. Kako je mojoj supruzi bilo, to samo ona zna, a ja joj mogu biti samo večno zahvalan.

Više lekara mi je posle dijagnoze i magnetne rezonance reklo da sam hitan slučaj, da se nekroza brzo razvija, da imam sva prava da budem stavljen ranije na raspored. Preporučen i je stručnjak, čak ga je jedan lekar svojevoljno kontaktirao kako bi pomogao.

Shodno situaciji, pokušavao sam da nađem vezu, ali izgledalo je kao da pokušavam da upadnem u neki drugi paralelni svet. Ono što sam saznao je da moj nesuđeni hirurg može da operiše brzo, ali naravno preko veze. Jedna osoba mi je to i rekla kada ga je preporučila.

Potrebna operacija na koju se ne bi neprimereno čekalo se – nije desila. Da je tako ostalo, procena da bih zahvaljujući ritmu zdravstvenog sistema Srbije, za oko tri godine ostao nepokretan, samim tim i bez posla, na teret porodici i malom detetu, iako 25 godina izdvajam za zdravstveno osguranje.

Idi, snađi se, ovde ti niko neće pomoći

Kad sam došao na pregled na Banjicu rečeno mi je da ću biti među prioritetnim pacijentima zbog stanja, ali i činjenice da sam radno aktivan i otac malog deteta. To mi je dalo nadu, a zatim su me obavestili da mi je prva operacija zakazana tačno za tri godine. To je naravno okviran termin. Osim neverice, osećao sam se kao da se neko ružno šali sa mnom, da mi se ruga dok mi saopštavaju da ću čekati toliko u onako lošem stanju.

Ne znam šta bi bilo da nisam prioritetan. Jedan od komentara na pregledu je bio „budite srećni što nije kancer“.

Na moja pitanja, molbe, ukazivanje na specifičnosti moje situacije po mnogima najbolji ortopedski hirurg u zemlji je samo slegao ramenima, govoreći povremeno „šta da se radi“, „takva je situacija“, „nema druge“, „vidite nešto“… Delovao mi je suštinski ravnodušan, a možda samo nedovoljno zainteresovan, oguglao. Posle sam saznao da se niko nije potrudio da mi kaže koje su mi mogućnosti po zakonu, već su me ostavili da se, kao i do tada, sam snalazim.

U fazonu „Idi, snađi se, ovde ti niko neće pomoći“.

Kao objektivni razlog navedena je korona i da sada nedeljno ima operacija koliko je nekad bilo dnevno, da nema proteza… Pitao sam da li mogu da kupim protezu koja košta oko 2.000 evra, ali to nije bila opcija. To bi, kažu, bila korupcija, ne objašnjavajući kako se zove situacija u kojoj se nalaze desetine hiljada građana Srbije, ali i njihove porodice. Za sistem je valjda bolje potrošiti 15.000 evra dovodeći svoju egzistenciju u pitanje i pomažući privatnoj lekarskoj praksi. Zbog toga sam morao da prodam vrednu porodičnu imovinu."

Opširnije pročitajte na N1.

BONUS VIDEO Liste čekanja čekaju Vučićev povratak...