Kako je jedna Marija postala mezimica hraniteljske porodice

U porodicu je na hraniteljstvo došao Ivan, a onda i njegova polusestra Marija, koja je tada imala tri godine. Pet godina ih je u kući bilo troje. Sada je sa njima samo Marija kojoj je 16 godina, kako kažu, ona je njihovo dete koje ne odvajaju od bioloških sinova i ostaće kod njih i kada uslovi za hraniteljstvo prestanu. Žele da je, kada odluči da se uda, isprate kao rođeno dete. Hranitelje Violetu i Stojana Marija zove mamom i tatom, a njihove sinove braćom, dom u Zlakusi doživljava svojim jer drugi ne pamti.Šesnaestogodišnja Marija Selaković, sada već devojka, nema druga sećanja iz detinjstva sem onih iz porodice sa kojom živi. Saznanje da nije njihova biološka ćerka je na početku bilo bolno, ali sa time se pomirila i prevazišla ljutnju na svoju biološku majku."Prva sećanja su kada svi sede za stolom, a ja se iz nekih razloga krijem, svega sam se stidela i taj stid je nešto što pamtim iz tih prvih dana. Sećam se i kada sam hraniteljku prvi put nazvala mamom, a hranitelja sam nešto kasnije nazvala ocem, to je valjda išlo kao prirodan odgovor, svima ih predstavljam kao roditelje. Kada me neko u školi pita odakle sam, ja sam uvek govorila da sam iz Zlakuse, a ne iz Kremana gde sam rođena. Ja imam biološku majku, ali oni su moji roditelji, Violetu više volim, jer nije majka samo ona koja te rodi, već ona koja te gaji i vaspitava“, priča za Nova.rs Marija.

Marija ne zna ko joj je biološki otac, jer joj majka tu tajnu još nije otkrila. Pre Marije, njena majka je u braku rodila četvoro dece, a posle smrti supruga, kad je postala i baka, kao vanbračna deca stigli su njen brat Ivan i ona, oboje su završili u hraniteljskoj porodici. Kaže da je na početku, dok ju je majka povremeno posećivala, osećala ljutnju i verovala da bi joj lepše bilo da živi sa svojim roditeljima."Kasnije sam shvatila da je bolje što sam došla ovde. Sedam godina sam u ovoj porodici živela sa polubratom, ne sećam se jasno tog perioda, ali dana kada je odlazio se dobro sećam. Po njega su došla neka crvena kola, svi su plakali, ali ja nisam bila svesna da se više nećemo često viđati, bila sam ljubomorna na njega pa mi u tom trenutku to i nije teško palo, a i on je bio ljubomoran na sve, a ne samo mene. Sada se čujemo svaki dan, viđamo se povremeno, ja sam odrasla, a on je sazreo. Osećam se slobodno, ništa mi nije uskraćeno, ovde mi dolaze drugovi, idem sa roditeljima na more. Živim lep život u velikoj porodici, ništa ne bih menjala, ali ipak bih volela da upoznam svog biološkog oca, jedino što mi je majka koja me rodila rekla, jeste da ličim na njegovu majku“, kaže Marija.

Violeta i Stojan su odlučili da se upute u hraniteljstvo iz dva razloga, ona tada nije radila, a kako su imali dva sina želeli su u kući devojčicu. Priča je ipak krenula u drugom smeru."Zvali su nas iz Centra za socijalni rad i rekli da je hitno zbrinjavanje jednog jedanaestogodišnjeg dečaka, nismo odbili, došao nam je Milija. Nije bilo lako, bio je neuhranjeno dete, bez higigijenskih navika, sa lošom komunikacijom. Bilo je teško na početku, ali se ne kajemo, kasnije je došao i Ivan, a onda i njegova sestra, konačno devojčica koju smo od početka želeli. U tom trenutku naš stariji sin je otišao na fakultet, osetila sam i neku prazninu, mlađi je počeo da izlazi pa su mi ta deca popunila i kući i dušu. Uvek će mi ostati u sećanju Marijin prvi susret sa majkom, ta slika mi je uvek pred očima, to je bilo tri meseca nakon njenog dolaska ovde. Kada je videla majku, to je bilo jezivo i bolno“, kroz suze priča Violeta.Ona kaže da je sledeći momenat koji se ne zaboravlja, trenutak kada ju je Marija nazvala majkom, to nije očekivala jer su je Milija i Ivan zvali imenom."Verovatno je ona u sebi osećala potrebu da nekog zove mama. Iz Centra za socijalni rad su je kritikovali, ali tako je ostalo, kasnije je i Stojana počela da zove tata. Maja je kod nas imala uvek neki poseban status, ona je ćerka koju nismo imali, a koju smo uvek želeli. Ona je tu sa nama kao naše dete i naši su planovi da ovde ostane i kada napuni osamnaest godina. Podržaćemo je da završi i fakultet, dobar je đak, ali ona će odlučiti. U svakom slučaju, ona odavde ne ide dok to sama ne odluči, a verujemo da će to biti kada se uda, želja nam je da osnuje svoju porodicu“, kaže Violeta.

Stojan, hranitelj u ulozi oca, kaže da je najvažnije da su ta deca postala dobri i pošteni ljudi, da su stekli vaspitanje i dobre životne navike, da poštuju starije i da imaju dobre međusobne odnose. Odnos prema svojoj biološkoj deci i deci na hraniteljstvu za Stojana se ne razlikuje puno."Uvek sam bio strožiji prema svojim sinovima, emocija je u oba slučaja prisutna. Maja je sa nama 13 godina, ona je naše dete. Uvek imate u glavi da su ta deca istrgnuta iz svoje biološke porodice i morate imati odnos i pažnju prema tome. Sve što smo mogli da pružimo, pružili smo, van okvira obaveze. Njene želje su bile uvek važne za nas, na more ne idemo bez nje, nigde ne idemo bez nje, ponašamo se kao roditelji jer to jedino ima smisla“, rekao nam je Stojan.U domaćinstvu Filipovića živi stariji Violetin i Stojanov sin sa svojom porodicom, mlađi Marko sa porodicom živi u Užicu, ali smo ga zatekli u Zlakusi. Kaže da je došao kod Maje. Ideju roditelja da se upuste u hraniteljsto u početku nije razumeo.

"Ja sam tada bio tinejdžer, najveći problem mi je bio šta će drugovi da kažu, kako će oni da reaguju. Kada je Milija došao, bilo sam u šoku, on je iz potpunih neuslova došao u našu kuću, nije imao ni jednu naviku, pa sam na početku osetio stid, ali sam se trudio da pomognem, pre svega kada je rečnik u pitanju, da ga uvek ispravim. Sve se kasnije promenilo, pričao sam o tome drugarima iz grada, svi su reagovali pozitivno, pa je moja strepnja prerasla u ponos. Maja, pa ona je naša, ja ovde dolazim kod Maje, ona meni kuva kafu, ja sam danas njen gost. Ne oslovljavam je kao sestru, ali to ne znači da ona nema taj status kod mene, ona je deo porodice i tako su je prihvatili i moja supruga i deca", kaže za naš portal Marko.Violeta i Stojan su srećni što Ivan, koji je završio višu školu i radi u jednom hotelu u Beogradu ima svakodnevnu komunikaciju sa svojom sestrom, jer sa ostalih četvoro ni jedno ni drugo nemaju kontakt. Za Maju ne brinu, ona je sa njima, ali ih boli što prvo dete koje su othranili, ni danas nema posao. Završio je srednju školu, nema posao, a brine o svom bolesnom bratu i bolesnoj majci. Kažu da je uzalud bačen njihov trud i novac države, ako on nije osamostaljen, jer bi najveći uspeh bio da takva deca imaju posao. On je sada ponovo u problemu, Stojan je pokušavao da mu pomogne da se zaposli, ali veruje da država ima mnogo veće mogućnosti za to.***Pratite nas i na društvenim mrežama:FacebookTwitterInstagram