Jelena je mama dva dečaka i ima samo jednu želju - da živi: Otkazala joj oba bubrega, na transplantaciju čeka godinama

Jelena je od majke nasledila lepe osobine i crte lica, ali na žalost i Alport sindrom, bolest koja pogađa bubrege.

Posle preležanog koronavirusa, njeno zdravstveno stanje se prilično pogoršalo, zbog čega je morala da bude priključena na dijalizu. Ipak, to nije trajno rešenje, a na listi čekanja za kadaveričnu transplataciju je već dve godine. Zbog toga je odlučila da prikuplja novac za lečenje u Belorusiji, koja prima strane državljane za kadaveričnu transplantaciju.

"Kad god mi zazvoni telefon, od svakog poziva ja pomislim da je možda sa Кliničkog centra. Nada nikada ne umire, pa čak i u ovim teškim trenucima, kada sam po nekoliko sati dnevno, tri puta nedeljno, u bolnici na hemodijalizi", kaže ova hrabra žena koja ima najveću podršku od svoje porodice.

Ima dva sina i zbog njih, kako kaže, želi da živi.

"Imam puno planova i želja kao i svaka žena u mojim godinama. Međutim, sada je najvažnija samo ta jedna - taj poziv koji život znači", kaže ona.

Teško podnela dijagnozu

Iako je, donekle, bilo očekivano da će naslediti gensku bolest od majke, Jelena je, navodi, teško podnela saznanje da "će uvek biti bolesna".

"Imala sam četiri godine kada su mi se pojavili prvi problemi sa bubrezima. Bila sam u bolnici zbog infekcije bakterijom ešerihija. U 12. godini, zbog učestalih infekcija i loših rezultata analiza poslali su me na Institut za majku i dete u Beograd na dodatna ispitivanja nakon čega je postalo jasno o čemu je reč", kaže ona, pa dodaje:

"Urađena mi je biopsija posle koje je potvrđeno da nosim gen s majčine strane koji može da da odgovor da li će moji bubrezi vremenom gubiti svoju funkciju. Međutim, lekari su tada smatrali da se to neće tako brzo desiti, uz redovne kontrole i pravilnu ishranu. Svakako, za mene kao devojčicu od 12 godina, ova vest je bila strašna. Razmišljala sam o tome kakav će mi biti život jer ću morati stalno da budem pažljiva, da vodim računa o tome šta jedem i pijem… Bilo je naporno. Ipak, poštovala sam sve to koliko je god bilo moguće".

Vreme je prolazilo, u međuvremenu se udala i dobila porodicu. Posle drugog porođaja, stanje joj se naglo pogoršalo.

"Nisam više mogla normalno da funkcionišem i posvetim se svojoj maloj deci. Imala sam česte i jake glavobolje, visok pritisak. Na svakom pregledu i analizama urea i kreatinin bili su sve veći, a hemoglobin i gvožđe sve niži. Terapije su mi delimično pomagale, ali sam se jako mučila. Da nevolja bude veća, 2021. godine razbolela sam se od kovida-19 i tu je sve krenulo nizbrdo. Kao da mi se preko noći život okrenuo naopačke. Usledili su česti odlasci u hitnu pomoć, dobijala sam infuzije... Osećaj je bio kao da gubim tlo pod nogama. Nisu me boleli ubodi igle koliko saznanje da sam vezana za mašinu".

Nakon tog veoma teškog perioda, gde je Jelena imala osećaj da je jedva ostala živa, u martu 2022. godine otišla je na Vojnomedicinsku akademiju gde su joj ugradili fistulu i tada je znala sam šta je čeka – dijaliza.

"Prva dijaliza bila je jako stresna, kako za mene, tako i za moje najbliže. Tog trenutka postala sam svesna kakav će moj život biti ubuduće. Ni sami ubodi igle nisu toliko boleli kao činjenica da ću svakog drugog dana, po četiri sata, morati da budem bukvalno vezana za mašinu koja će me održavati u životu. Dijalize umeju da budu iscrpljujuće. Četiri sata nepomično ležite, gde vam se krv izvlači iz organizma, pročišćava kroz dijalizator i zatim vraća. Za to vreme možete imati problema sa pritiskom, da bude naglo povišen ili snižen. Možete dobiti jake grčeve u mišićima, osećati neopisivu žeđ. Dešava mi se da nekad posle dijalize budem dobro i normalno funkcionišem, a nekad loše podnesem i preležim ceo dan".

Maštam o transplantaciji

Kaže da mašta o transplantaciji i o tome koliko bi joj se time promenio život.

"Transplantacija bi mi potpuno promenila život na bolje. Od malena sam bolešljiva i samo sam znala za lekare, bolnice, igle.. Volela bih da posle transplantacije kod lekara odem samo na kontrolu. Da konačno osetim šta znači biti zdrav. Zato sam u humanitarnoj fondaciji.  Želim da dobijem što pre šansu za novi život, ali u inostranstvu, jer je trenutno tako jedino moguće. Potrebna mi je pre svega pomoć dobrih i humanih ljudi da prikupim novčana sredstva da bih uspela u ovoj nameri i borbi za nov i zdrav život. Iskreno se nadam da će taj dan osvanuti, da ću konačno dobiti novi bubreg, a samim tim i novi život, život bez bolničkih kreveta, bez bola, bez dijalize".

Jelena je trenutno bez posla i većih primanja. Do sada su organizovane brojne akcije kako bi joj se pomoglo, pa je sakupljena polovina od potrebnih oko 80.000 evra, koji uključuju put, boravak, pripremu i samu operaciju u Belorusiji.

"Na velikim sam mukama kada dođe taj ponedeljak, sreda, petak, ja sam po četiri, četiri i po sata na dijalizi, posle toga, retko kada mogu da funkcionišem normalno, iscrpljen mi je organizam ceo, tako da, uglavnom sam tog dana u krevetu. Imam dvoje male dece, ne mogu ni njima da se posvetim koliko oni zahtevaju, a ja želim", kaže ona.
BONUS VIDEO: Transplantacija organa u Srbiji - na čekanju Zakon i životi ljudi