Porodica Ninić je podigla stambeni kredit kod Erste banke 2007. godine. Troiposoban stan u Novom Sadu koštao je 105.000 evra, a kredit Erste banci uredno je otplaćivan sve do trenutka kada se Slobodanka Ninić razboljeva i započinje dugo lečenje od kancera debelog creva. Ipak, Ninići i dalje uspevaju da otplaćuju kredit uz povremena zakašnjenja, sve do trenutka u kom je banka stavila stan na prodaju zbog jednog od kašnjenja.
Pišu: Nikolina Jović, Milica Dragićević, Olga Dimitrijević
“Niko bez doma” je aktivistička kampanja Združene akcije Krov nad glavom, organizacije koja se bori za pravo na dom i portala Nova.rs. Kampanju čini serijal tekstova i video reportaža kojima možemo da pokažemo dijapazon sistemskih nepravdi, koja se nanosi onima koji ostaju bez doma, i posledice koje takav gubitak sa sobom nosi. Želimo da pokažemo da je borba moguća, i da ako smo udruženi možemo da organizujemo suprotstavljanje ovoj pošasti. Nadamo se da ćemo ovom kampanjom ohrabriti naše sugrađane da to učine i da znaju da nisu sami.
Usledilo je nekoliko pokušaja iseljenja, koje su porodica i aktivisti sprečili. Pokušaji deložacija nizali su se uprkos sudskim procesima u kojima je Slobodanka Ninić tražila svoje pravo na stan. Konačno, policija i izvršitelji uspeli su da izbace porodicu. Slobodanki Ninić tom prilikom je polomljena ruka, a porodica je iseljena.
Slobodanka Ninić je sudskim putem u međuvremenu dobila pravo na polovinu stana. Pitanje je da li će sve dežurne institucije biti barem toliko brze u ostvarivanju njenih prava koliko su bile brze prilikom izbacivanja porodice.
Nova.rs: Recite nam nešto o vašoj stambenoj situaciji, od kada ste živeli u vašem stanu? Kako je došlo do toga da vas iseljavaju iz stana?
Slobodanka Ninić: Stan smo kupili relativno povoljno, od 2009. stanujemo tu, plaćali smo kredit. Svi problemi vezani za kredit nastaju kada saznajemo za moju bolest, kancer debelog creva. I tada sve pare odlaze na lečenje, bilo je da li se odlučiti za život ili da plaćam kredit. Plaćali smo mi redovno, ali bi se desilo kada su se dešavale operacije da bismo zaostajali, ali tada nisu pravili neko veliko pitanje.
Međutim, sad su mi stavili stan na prodaju posle kašnjenja od nekoliko dana. Nalazili smo se kod ćerke u Užicu, posle neke operacije, otišli smo malo na oporavak posle bolnice, i ja sam ostala par dana duže nego što je trebalo. I kad smo se vratili, suprug je otišao da uplati ratu za kredit, i oni mu kažu ceo kredit da mora da isplati.
Koliko je to onda preostalo novca da isplatite?
Bilo je negde oko 8 miliona dinara. Muž je zvao direktoricu pravne službe i kaže ona: “već je otišlo u prodaju, ako imate para vi možete da platite, pa ćemo povući sa prodaje“. Naravno, mi nismo imali te pare, niko nema.
Znači vi niste znali da su oni stavili taj stan u prodaju?
Ne, tek kad smo čuli. Oni to uruče preko oglasne table suda, kažu da stave obaveštenje na oglasnu tablu, mi to nismo imali pojma. Ko ide.. je l’ idete vi da obilazite oglasne table – ne idete. Mislim, ja ne znam da neko normalan ide.
I onda je išlo iseljenje. Kako je to izgledalo, kako ste se vi osećali?
To je bilo više iseljenja, išlo je postupno. Za izbacivanje 9. septembra, kada su mi polomili ruku, ja sam znala da idem na operaciju i mi smo od izvršiteljke tražili pomeranje izbacivanja iz stana zbog zdravstvene situacije. To je doktor napisao, da sam morala da mirujem, da ležim, i da se pripremam za operaciju.
Morala sam hitno da se operišem. I kad smo tražili od izvršiteljke, ona se našla pametna i doktore da osporava. Ona je osporila lekarski nalaz, kao da to nije tačno, da to radimo samo da odložimo.
Kako se zove ta javna izvršiteljka?
Jasna Anđelić, sada Džudović.
Vama su prilikom poslednjeg izbacivanja polomili ruku?
To jutro sam bila kod kardiologa. Samo što sam ušla u stan, skupila se policija, dolaze vatrogasci, dolazi hitna pomoć. Masa policije, kao zbog najvećeg kriminalca. Da nisu uhapsili Mladića, pomislili bi da njega hapse. Ja sam se i branila. Nabavila sam benzin, znači pretila sam da ću da se upalim. Pretila sam i da ću skočiti sa sprata. Međutim, nije to ništa njih zanimalo da li ću ja ostati živa ili ne. Njima je bio cilj da me izbace i to je otprilike to.
Oni, znači, uspevaju da razbiju vrata, da uđu stan. Ja se zaključavam u jednu od soba. U tom momentu su doveli neku policajku za pregovore, pokušavala je da me ubedi da izađem. Ona je mene viknula da dođem do vrata. Ja sam došla, naslonila se. I samo odjednom u sekundi, počinje krckanje neko, vrata se lome, oni su razbili vrata, vrata su pala na mene. Istog momenta sam osetila da mi je pukla ruka.
Ja sam se na trenutak onesvestila, pala sam na leđa i udarila sam glavom. I sećam se da su me šamarali, jedan od tih iz hitne pomoći je pokušavao da me probudi. Ja sam tu došla sebi malo i rekla sam im da me boli jako ruka, a oni meni – “šta, šta lažeš“. Ja kažem, ljudi moji, boli me ruka, polomili ste mi ruku, čula sam da je puklo. I oni nisu hteli da prihvate, nisu hteli da mi mobilišu ruku uopšte. Štitili su policiju, shvatila sam da imaju dogovor s policijom, da ih štite.
I onda su došli s nosilima da me iznesu. Znači, tu su bili dole novinari, ja sam im svima rekla da mi je polomljena ruka. Jedan od tih medicinskih radnika je rekao da to nije tačno. Ja sam sve vreme jaukala od bolova. Meni je počela da otiče naglo ruka i onda su ipak shvatili da je polomljena. E, onda je bilo – ej, stani, brzo, otiče joj ruka. Tek onda su stali i mobilisali mi ruku. Nastavili smo put za bolnicu, gde su mi tamo stavili gips.
Vi ste u međuvremenu dobili i presudu suda u vašu korist. Šta očekujete u nastupajućem periodu, šta sve može da se uradi, a šta do sada nije urađeno?
Nije urađeno u principu ništa. Ja sam mnogo više očekivala od suda, od naših institucija. Međutim, niko se nije pokazao nimalo ažurnim i brzim. Kada nekog lišavaš doma, jedinog doma koji ima, trebalo bi da se po nekom bržem postupku rešavaju neka pitanja u sudu. Međutim, u korist izvršiteljke sve se dešavalo brzo, a u našu korist što je trebalo išlo je sve jako sporo.
Tada kada su me izbacivali iz stana, ja sam imala presudu Višeg suda, ali to oni nisu hteli da prihvate. U međuvremenu, kada su me izbacili, ja dobijam posle dva-tri meseca apelacionu presudu da je konačna ona od Višeg suda, da imam pola stana. Faktički da je to bilo onda, ne bi mogli da nas izbace. Ali oni su nas izbacili i sad se prave ludi.
Sva prava koja su mogli da pregaze su pregazili, pod izgovorom „sud će rešiti“. Oni rešavaju ekspresno danas, a sud kad reši. To je ključni problem. I mi treba opet da se vozamo kroz pravne procedure, a dotle kako ćemo preživeti.. mađioničarskim trikovima? Prevelika ovlašćenja su data izvršiteljima, a ne kontroliše se njihov rad. A Zakon o porodičnom pravu, o imovini, o katastru, o svemu ostalom, to ne znači ništa, oni kažu – to se izuzima u izvršenju. Pa ne može da se izuzima sve ostalo što spada u ljudska prava.
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare