Baviti se aktivizmom nigde nije lako. I u mnogo uređenijim državama, i u mnogo većim gradovima, ako ste pravi aktivista, plivate protiv struje.
Piše: Stefan Janjić
Međutim, u sredinama u kojima je medijska pažnja manja, a oči ne-baš-prijateljski nastrojene okoline veće, baviti se nekim važnim društveno-političkim pitanjima i stajati na braniku neke ugrožene grupe ume biti istinski herojski čin. Iz 82. broja magazina Liceulice prenosimo prvi tekst iz serijala „Heroji promene”, koji je pokrenut s idejom da donese priče o pojedincima ili kolektivima koji u svojim sredinama „prave razliku”, čineći ta mesta boljim za život onima čiji se glas u javnosti često ne čuje. U prvom tekstu u ovom serijalu, koji će prenositi i portal Nova.rs, čitajte o novosadskom LGBT+ društvenom centru „Izađi”.
„Upotreba čoveka” počinje u Zmaj Jovinoj ulici, „Knjiga o Blamu” nas vodi od Jevrejske do keja, a „Koje volimo” u davno zatvorene bordele Ujvideka. Romani Aleksandra Tišme mogli bi da posluže i kao istorijski atlas Novog Sada. O prošlosti ovog grada i njegovih ljudi može se štošta saznati i iz Tišminih dnevnika, koje je vodio od 1942. do 2001. Recimo, u belešci od 13. septembra 1945. godine, Aleksandar – tada dvadesetogodišnji mladić – opisuje svoj susret s jednim književnikom: „On je sedeo do mene, slušao me sa razumevanjem, gladeći mi desnom rukom kosu, ruke i prste”, a nedugo potom: „On me je zagrlio i odjednom rekao ’Hajde da se poljubimo’. ’Hajdemo’, odgovorio sam, i naše su se usne srele. Tek idućeg momenta shvatio sam da je to neobično, da sam očekivao poljubac u obraz. On je isto bio zbunjen, oči su mu bile pomalo zamućene, ali smo se trudili da izbegnemo pogled jedan drugoga”.
Pretpostavimo da se pre ovog, slučajno zabeleženog, susreta u Novom Sadu desilo na hiljade sličnih, a onda, nakon tog, susreta još hiljade i hiljade; i proći će još skoro sedam decenija neispisane istorije tišine i skrivanja do momenta kada će Novi Sad dobiti prvi prostor na kojem za takvim „izbegavanjem pogleda” nema potrebe.
„Ovde dolaze mladi, od 15 godina pa nadalje, i najvažnije nam je kad čujemo da se ovde osećaju bezbedno, da mogu slobodno da razgovaraju o svom identitetu”, kaže Ana Jovanović, saradnica za administrativno-finansijske poslove u društvenom centru „Izađi”. „Neki dolaze kako bi učestvovali u dugoročnim programima, neki dolaze zbog savetovališta, ali ima i onih koji navrate da igraju društvene igre, pročitaju knjigu, popiju kafu ili čaj.”
Inicijativa „Izađi” pokrenuta je 2010. kao grupa samopodrške za mlade gej i biseksualne muškarce iz Novog Sada. Prvu deceniju razvoja obeležio je veliki broj aktivnosti i inicijativa, uspostavljanje savetovališta za LGBT mlade i njihove roditelje, jačanje komunukacije sa institucijama (policijom, centrom za socijalni rad, Univerzitetom), kao i prvi novosadski Prajd, 2019. godine. Danas je „Izađi” jedini LGBT+ društveni centar u Srbiji.
Aleksa Savić, izvršni direktor udruženja „Grupa Izađi”, kaže da se nisu dešavali direktni napadi na njihove prostorije, ali je bilo pretnji putem mejla, telefona i društvenih mreža. I zaista, potražimo li na Fejsbuku utiske korisnika ovog centra, u gomili pozitivnih recenzija („Profesionalni, entuzijastični i posvećeni radu sa mladima!”; „Divno mesto za druženje, stvaranje novih prijateljstava i ljubavi”) možemo uočiti i nekolicinu poruka poslatih sa naloga pod pseudonimima. Nalog sa slikom Draže Mihailovića želi da protera aktiviste iz Srbije, a nalog sa slikom Radovana Karadžića sugeriše radikalnije rešenje (četiri slova, imenica ženskog roda, u rečniku definisana kao „labava petlja od konopca koja se stegne kad se konopac povuče”).
„Dešavaju se incidenti s mlađim pripadnicima huliganskih grupa, ali i mladim desničarima koji još nisu mobilizovani u takvim pokretima”, priča Aleksa. „Visok nivo homofobije u društvu potvrđuju iskustva naših korisnika – na ulici, u školi, u porodici, svuda. Priđe neko i ošamari ih pod pretpostavkom da su gej, na osnovu gestikulacije ili boje glasa. Mladim trans ljudima dobacuju na ulici, šutnu ih iz čista mira. Međutim, mnogo mladih se ovde, uprkos takvim dešavanjima, ohrabrilo. Odlučuju, na primer, da nose bedževe sa simbolikom LGBT pokreta i kažu ’Nosim ponosno, šta god da mi se desi’”.
Značajnu ulogu u procesu osnaživanja ima i psihološko savetovalište, koje, u okviru centra, funkcioniše već pet godina. Ono je besplatno i podrazumeva niz terapijskih seansi koje se dešavaju jednom sedmično, a posebna pažnja posvećuje se programima dodatne senzibilizacije savetnika i savetnica. „Dešavalo se da mladi najpre odu na neka druga mesta, pa naiđu na terapeuta koji počne da ih diskriminiše čim pomenu svoju seksualnu orijentaciju ili rodni identitet, što u startu uništava želju za samim procesom”, kaže Aleksa. Ana pokazuje na panelima obložen zid koji deli dve prostorije centra: „Oni služe kao zvučna izolacija za vreme seanse. Rešenje nije idealno, ali funkcioniše – ako ovde pričamo, u drugoj sobi će se čuti samo nejasan šum.” Na seanse dolaze i ljudi van Novog Sada, iz drugih gradova Vojvodine, ali i iz seoskih sredina. To ume da bude komplikovano: štede novac za transport, putuju sat-sat i po u jednom pravcu, često primorani da slažu kuda idu, ali se to na kraju isplati. „Mnogo im znači da dođu na mesto gde ne moraju da se pretvaraju ni pred kim, gde mogu da se osećaju slobodno.”
Na seanse dolaze i roditelji čija su deca LGBT, i to kroz individualnu psihoterapiju ili porodično savetovanje. Aleksa kaže kako je, 2018. godine, oformljena grupa roditelja koji su putem serijala radionica učili o prihvatanju identiteta svoje dece. Mnogi od njih su u proces ušli s velikom rezervom i nerezumevanjem, ali su shvatili da će, ako ništa ne preduzmu, izgubiti komunikaciju sa svojim detetom. Grupa roditelja i dalje dolazi svake dve sedmice da priča o novim izazovima, o procesu „autovanja” kroz koji i sami, kao roditelji, moraju da prolaze pred rodbinom i prijateljima.
Centar je nedavno pobedio na konkursu socijalnog preduzetništva s idejom pokretanja LGBT bara u Novom Sadu u kojem bi stručnu praksu radile mlade trans osobe, kao veoma teško zapošljiva grupa, izložena visokoj diskriminaciji. Nakon plaćene prakse, praktikanti bi se zapošljavali u drugim, partnerskim ugostiteljskim objektima u Novom Sadu, a pilot-događaj zasnovan na ovoj ideji već je organizovan u knjižari Zenit. Povoda za optimizam ima i kada je reč o lokalnoj dreg sceni. „Imamo osobe koje su zainteresovane, ali još uvek nisu dovoljno osnažene”, kaže Ana, koja se i sama bavi dregom. U saradnji sa plesnim udruženjem „Gruv”, krajem marta u Novom Sadu prvi put je organizovan Kiki bal, a velika podrška stiže i od dreg kraljeva i kraljica iz Beograda.
Sve do organizovanja Prajda 2019. godine, grupa „Izađi”, zbog straha za bezbednost, nije javno postavljala svoju adresu. Od tada se Grupa, baš kao i njeni korisnici, i sama osnažila. Adresa je Petra Drapšina 34; vidi se s terase Miroslava Blama, jednog od Tišminih junaka. Na vratima piše „Izađi”, što se (spoiler alert!) zapravo čita kao „Uđi”, u slučaju svih onih koji su se umorili od izbegavanja pogleda.
Bonus video: LGBTQ+ i dečji heroji – Gosti Stevan Filipović, Branko Rosić
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare