Ispovest žrtve porodičnog nasilja: Tukli su me šest godina

"Tukli su me i omalovažavali, moj muž i dever. Drogirali su se i svaki put kada sam im rekla da prestanu sa time, oni su me tukli. Znali su da nemam nikoga, ni oca ni majku, da meni nema ko da pomogne, da mogu da rade sa mnom šta god hoće, govorili su mi da sam slepica", tako nam opisuje "zarobljeništvo" kroz koje je prolazila do pre godinu dana, kada je otišla u Sigurnu kuću.

"Nisu mi ni dali da imam bilo kakve kontakte, ja sam tamo bila kao u zatvoru. Samo sam sa detetom bila u dvorištu, čak smo i u dvorištu imali ogromne zidove, nisam videla nikoga. Kad sam išla kod lekara, oni su me vozili i vraćali. Jedino su mi dali da se prošetam do manastira, koji je bio tu blizu", sve izgleda kao u nekom ružnom filmu koji je suviše težak za gledanje.Ipak, jednog dana rešila je da prekine agoniju u kojoj su živeli ona i njen sin."Jako su me udarali u glavu i stomak, to više nisam mogla da trpim. Dete je vrištalo iz sve snage. Krenula sam ka kapiji, međutim on je držao dete, koje je vrištalo i plakalo. Na kraju mi ga je muž dao. Krenula sam sa detetom niz ulicu i otišla u manastir. Sveštenik me je primio i ubrzo sam, nakon razgovora sa sveštenikom, došla u Sigurnu kuću", tako opisuje sam početak novog života.https://youtu.be/CCbA5tOeSjQTeško joj padaju posledice koje su posle šest godina gledanja nasilja uticale na njenog sina."Uplašen je, muca, povučen je. Svega se seća i jako se plaši. Stalno gleda gde sam ja i stalno me traži. Oni nisu ni svesni šta su napravili, nisu ni svesni da se on svega seća, da sve zna. Najviše su uništili dete", zabrinuta je za svog sina. Sin nam prvo maše sa prozora dok razgovaramo u dvorištu Sigurne kuće, a zatim trči majci u zagrljaj.

Oboje se nadaju nekom boljem i sigurnijem životu."Osamostalila sam se, našla sam posao, sada mogu neki dinar da obezbedim detetu. Najvažniji mi je mir. Želja mi je da nađemo neku garsonjeru, da se on druži sa drugarima, da se malo opusti. Da imamo od čega da živimo", zamišlja neku lepšu budućnost.Ipak, još uvek ima prepreka na putu toj njenoj želji. Sa sinom je u Sigurnu kuću došla pre gotovo godinu dana, a tamo je još uvek iz bezbednosnih razloga. Naime, njenom suprugu još nije zvanično izrečena zabrana prilaska, a sudski proces još uvek traje."Ja sam rekla na sudu da ništa nisam kriva, išla sam na ta ročišta. Dokazi su nađeni, on je i sam rekao da koristi heroin. Sve se i dalje čeka i ne znam više kad će da se završi", priča nam sagovorica koja se priprema za četvrto ročište po redu i nada se skorom sudskom epilogu.U međuvremenu, ima jaku poruku za sve one koje preživljavaju sudbine slične ovoj njenoj."Kajem se što sam trpela. Trebalo je da odem dok je dete bilo mnogo manje. Nisam imala kod koga i stalno su me plašili, pretili i onda sam morala da ih trpim. Savetujem da ne čekaju, da ne budu kao ja, da reaguju na vreme", reči su koje odzvanjaju kao opomena.

****Pratite nas i na društvenim mrežama:FacebookTwitterInstagram