INTERVJU Miodrag Stojković: Potrebna nam je promena iz korena, nigde nisam video da lekarima donose poklone i novac, osim u Srbiji

Šta bi trebalo da se dogodi da zdravstvo i zdravstveni sistem u Srbiji bude bolji?

Da nismo više kao država siromašni, jer sve muke, kako u zdravstvu, obrazovanju, nauci... u svim segmentima se rađaju u siromaštvu. Tu najpre mislim na bolju infrastrukturu i opremljenost bolnica, ali i na stalnu edukaciju, mogućnost usavršavanja i bavljenja naučnim radom, pronalaženjem, patentiranjem lekova, opreme, tehnike i tehnologije... Da budemo mi oni koji nudimo, a ne oni koji kupuju zdravlje. Malo država i ljudi može to sebi kompletno da priušti.

Može li se napraviti paralela između zdravstvenog sistema u Srbiji i u razvijenom svetu, kako bi to izgledalo i šta je to što kod nas ne funkcioniše, a moralo bi?

Nikako ne mogu da napravim paralelu jer sistemi su različiti. Tamo gde sam radio (Nemačka, Velika Britanija, Španija, Amerika) takođe postoji niz slabosti, bilo da su to nedostatak osoblja, čekanje na termine, skupo privatno zdravstveno osiguranje i usluge, ali nigde nisam video da neko od pacijenata medicinskom osoblju donosi poklone, o novcu da ne pričamo. Bilo bi poželjno da bolje funkcionišu dijagnostika i prevencija bolesti time i promocija zdravlja. Bilo bi poželjno da postoji pouzdani sistem ranog otkrivanja i blagovremena identifikacija bolesti, kao i terapija i rehabilitacija, kako bi pacijent imao optimalno lečenje i ako je neophopdno oporavak -rehabilitaciju kako bi se što pre reintegrisao u normalan život. To važi i za lečenje steriliteta i planiranje potomstva, ono što posebno muči našu zemlju – borba protiv bele kuge.

Kako zdravstvo učiniti nezavisnim? Kako ga zaštititi od upliva politike, pre svega od zapošljavanja po političkoj liniji, pritisaka, zastrašivanja...?

Promene iz korena. Falsifikatori diploma i znanja u takvom sistemu nemaju mogućnosti da napreduju već se kažnjavaju. Drugi predlog nemam. Jer samo tako možemo da stvorimo optimalne uslove za direktan uticaj na mikro nivou tj. na nivou lokalne-mesne zajednice sa inicijativama, organizacijama ili lokalnim projektima kako bi se poboljšala neposredna okolina, a ojačala društvena kohezija. Tu spada i uticaj na lokalne političare, gradsku skupštinu - znači direktno formulisanje preporuka, bolje obrazovne i zdravstvene mogućnosti (npr. već u školama). Na taj način se od nečega što je mikro utiče na makro i gradi zdravi funkcionalni sistem gde se samo kvalifikacije vrednuju, a politička pripadnost i pristrasnost javnih institucija koje su u službi čoveka, a ne nekvalifikovanog nečoveka na vlasti.

Šta najviše koči napredak? Šta biste Vi promenili da imate moć da menjate?

Razdor. Nejedinstvo. U mom romanu ’’Zemlja Romeja’’ piše da su se različiti narodi, pa i oni zakrvavljeni složili da zajedno obore turskog medveda. Pa kada ga obore, zajedno oderu i podele krzno. To je bio Prvi balkanski rat. Drugi je bio neophodan jer je neko drugi poželeo veće parče medveđeg krzna. Znači, ako imamo zajedničkog ’’neprijatelja’’ hajde onda da ga i zajedno oborimo. A onda bez medveda u dogovor ili raspravu oko podele. Ali, bez prvog nema drugog (koji ne mora da se desi) i to je ono što mnogi koji žele promene u zdravstvu, obrazovanju, pravosuđu... ne vide. Znači dobri ljudi, fokus je na medvedu, ne odmah na krznu.

***