INTERVJU Denis Kote: Kad anksiozni usamljenik jednog jutra odluči da je neko ko vredi

Jedan od filmova koji će regionalnu premijeru doživeti na 18. Beldoksu (21.-27. maj) jeste kanadsko ostvarenje “Pol”. U filmu “Pol” (Paul), koji će premijerno publika moći da vidi 22. maja u Takvudu s početkom od 21.30 sati i to u okviru Prime Time selekcije Beldoksa, scenarista i reditelj Denis Kote donosi priču o jednom neobičnom čoveku. Taj čovek - Pol boluje od depresije i anksioznosti i vodi usamljenički život.

Kako bi pokušao da prevaziđe teška stanja, počinje da čisti kuće, i to isključivo ženama. Svoju borbu s depresijom koju prate neobične rutine, svakodnevno deli s pratiocima na svom Instagram nalogu, što na njega utiče terapeutski. Ekscentričan, ali i simpatičan, Pol traga za unutrašnjim mirom u nadi da će pomažući drugima, pomoći i sebi.

Vaš dokumentarac bavi se intrigantnom figurom Pola, kog opisujete kao "simpsa" ("Simps" je pežorativni sleng izraz koji se koristi za opisivanje osobe, obično muškarca, koja pokazuje preteranu pažnju i naklonost prema nekome, najčešće ženi, u nadi da će zauzvrat dobiti romantičnu ili seksualnu pažnju, a često bez ikakve garancije da će se to desiti / prim prev.) Šta vas je privuklo Polovoj priči i šta ste želeli da istražite kroz ovaj film u vezi sa tim fenomenom?

- Zabavljao sam se sa devojkom koja mi je pričala o muškarcu koji bi joj redovno nudio prevoz kući kad god poželi... Govorila bi o njemu kao o bezvrednom slugi. Znao sam za BDSM dinamiku, ali to je i dalje bilo prilično intrigantno. Sledeći svoju radoznalost, Pol mi je na kraju ispričao sve o svom životu. Bio je pun paradoksa i kontradikcija. Nisam imao nikakve predrasude o njemu. Sigurno postoje i drugi Polovi, ali on je bio dovoljno fascinantan i pomislio sam da bih mogao da napravim empatičan i opservacijski dokumentarac. Ne mislim da je ovo film o fenomenu, a sigurno ne o BDSM-u. Radi se o čoveku koji je pronašao neke načine da se bori protiv depresije i usamljenosti.

U filmu Pol kaže da služi ženama zato što ga to čini srećnim. Borio se sa depresijom i anksioznošću i pronašao način da se oseća bolje i da nešto uradi sa svojim životom. Da li mislite da su ga društvene mreže na neki način spasile?

- Pol ima mnogo lica. On je, pre svega, anksiozni usamljenik koji se jednog jutra probudio i odlučio da postane neko ko vredi. To bi trebalo da bude dovoljno da se napravi dokumentarac koji govori širokoj publici danas. Ali da, Pol je takođe opsednut društvenim mrežama i načinima da se eksponira. Plaši se sveta, ali želi da mu se istovremeno suprotstavi. Da li je Instagram najbolji beg za njega i njegovo blagostanje? Mislim da jeste. Da li je Instagram rešenje za sve njegove probleme? Verovatno ne, i on to zna.

Zanimljivo je da ste, uprkos što ste mesecima snimali i pre toga pratili Pola na Instagramu, i dalje osećali da su njegov privatni život i motivi delimično nejasni. Žene se često prikazuju na način da se ne mogu videti, na primer. Kako ste se nosili sa ovom enigmom tokom snimanja i kako se to odrazilo na konačnu formu filma?

- Mislim da je to pitanje poštovanja Polovog puta. Znao sam da snimam film o sedam meseci u životu nekoga ko je uključen u dug proces. Ne sudim niti nudim rešenja. Ne ispitujem te žene. Ne istražujem veliku psihoanalitičku teritoriju. Na kraju, film je veoma otvoren i ne odgovara na sva pitanja na koja bi mogao da odgovori. Publika se upoznaje sa intrigantnim čovekom koji se bori sa svojim demonima na veoma originalan način. Kada se završi, i dalje postavljate sebi mnoga pitanja, a to je vrsta filma koju gledam i snimam.

Povlačite paralelu sa svojim prethodnim filmom "Ta peau si lisse", naglašavajući važnost strpljivog opservacionog pristupa i izbegavanja osuđivanja. Većina medija je opisala vaš film kao "neosuđujući"! To je tako retko, ali kako ste primenili ovaj pristup u filmu "Pol", posebno imajući u vidu osetljive teme kojima se bavi?

- Ako neko odluči da su te teme "osetljive", možda je na pogrešnom putu. Ako mislite da je sve ovo jedinstveno, kontroverzno ili smešno, ili da se bavi problemima mentalnog zdravlja, opet ste na pogrešnom putu. To mnogo govori o čovekovom sudu o svetu o kome on ili ona ne znaju mnogo. Nisam psihijatar niti stručnjak, ali sam odlučio da pronađem takozvanu "neosuđujuću" ili pravu distancu da snimam i posmatram dragog lika.

Koja bi bila glavna poruka ovog filma?

- Ne mislim da bi trebalo da snimamo filmove sa "porukama". Ali u ovom slučaju, sam Pol ima mnogo toga da nas nauči o tome kako da prihvatimo sebe, svoje hirove, svoje želje i svoje ambicije. Bio sam samo svedok. Ne pokušavam da naučim publiku šta je dobro, šta je loše, šta je čudno...

Ne znam pravilno da koristim Instagram

Vaš Instagram je prilično impresivan. Teksture u detaljima. Šta vam se dopada kod te platforme? I da li je smatrate korisnom za vaš rad?

- Ha! Moj Instagram! Pa, očigledno možete reći da ne znam baš kako da ga pravilno koristim. Ne znam kako da transformišem svoj Instagram u promotivno sredstvo o svom životu ili svom radu. Osećam da se zbog svojih godina samo krijem iza tih alata komunikacije. Kao umetnik, osećam da bi trebalo da se fokusiram na filmove, priče i umetnost koju stvaram za buduću publiku. Ne bih znao kako da reklamiram i promovišem svoje lice, svoje misli, svoja osećanja i svoje ciljeve. Mlađe generacije su mnogo bolje u tom obliku povezivanja sa svetom, na bolje i na gore.