1
Sociolog, prof. dr Branislav Filipović, predavač sociološke grupe predmeta na Viskoj školi strukovnih studija u Subotici, najmultikulturalnijem gradu u Srbiji, detektuje radikalsko-desničarsku matricu prošlih vremena koju vlast Aleksandra Vučića i SNS-a pokušava proteklih meseci da na mala vrata servira naciji i da u prvi plan postavi međuversku i međunacionalnu mržnju, čime skreće fokus i pažnju javnosti ne samo Srbije nego i Evrope sa suštinskih problema zbog kojih su i počeli studentski protesti pre godinu dana širom Srbije. U fonu svih dešavanja na ulicama Srbije, profesor Filipović jasno ukazuje na opasnost i namere vlasti u Beogradu koja više ne preza ni od najbrutalnijeg nasilja, ali ni od eventualnog međuverskog i međunacionalnog sukoba koji bi joj dao kvaziopravdanje za još brutalnije i krvavije policijsko delovanje na ulicama Srbije. Vučićev populizam u Srbiji uzeo je maha do najbrutalnijih razmera, a profesor Filipović daje svoje viđenje celokupne situacije u zemlji.
„Sve ovo vidim kao odjek ili refleksiju neke šire političke i društvene dinamike u Srbiji. Zapravo, reč je o prevlasti jednog populističkog uma i prevlasti jedne nacionalističke ideologije koja je dovela do bunta otvorenog, slobodnomislećeg i kritičkog sveta, kojeg u Srbiji itekako ima i koji želi da se izrazi, artikuliše i da postigne određenu vrstu promene – promene same geometrije mišljenja, dakle matrice na koju ćemo politički misliti. Mislim da je to glavni problem.
Drugi problem je autoritarni modus mišljenja koji postoji u našoj političkoj kulturi.
Kod nas u Srbiji autoritarizam nije samo u politici, on prodire u sve sfere mišljenja i delovanja, pa čak i u način na koji osećamo svet. Nedostatak demokratskih kapaciteta itekako daje negativne rezultate, a jedan od najboljih izraza tog vapaja za slobodom jeste studentski protest koji i dalje traje i koji će, verujem, doneti određene pomake na planu slobode. Politički deo u ovom momentu za mene nije preterano interesantan.
1
13
2
Zanima me ta varijacija i dekonstrukcija ustaljenih kategorija slobode koje mi u Srbiji imamo, a koje su definitivno nasleđe jedne zaostale matrice, deo tiranije prošlosti koje nikako da se oslobodimo i da stanemo u red konsolidovanih demokratija istočnoevropskog karaktera. Te demokratije nisu ni lošije niti bolje od zapadnoevropskih, nego su naprosto demokratije određenih kulturnih specifičnosti u užem smislu te reči. Međutim, ono što zabrinjava jeste, ne toliko tok istorije savremenog doba i kako će on razrešiti pitanje studenata, već mogućnost i efekti koje će prevlast nacionalističke ideologije, udružene nažalost sa populističkim praksama, doneti društvenom tkivu. Mislim da je taj spoj populizma i nacionalizma još štetniji nego što možemo da zamislimo, i on se tiče ustoličenja jedne dijalektike netrpeljivosti koja postaje zajednički imenitelj, nažalost, većine društvenih, političkih i kulturnih odnosa, načina na koje organizujemo svoje živote i tako dalje. Taj nacionalizam ne dovodi samo do toga da bivamo duboko provincijalizovano društvo – a mislim da jesmo – već i do toga da smo sa Beogradom kao centrom te provincije duboko nazadno društvo koje ne može u ovom trenutku da stane u red sa zemljama u regionu, odnosno sa našim prvim komšijama“.
Kako komentarišete činjenicu da su vlastodršci u Beogradu pokušali da na mala vrata gurnu međunacionalnu i međuversku netrpeljivost? Imamo primer Vrbasa, Bačkog Petrovca, pa i Novog Pazara, a opet iz perspektive Subotice, koja je možda i najmultikulturalnija sredina u državi?
Radi se o tome, po mom mišljenju, da se oživljava konceptualna figura neprijatelja ili figura Jevrejina, kako god hoćete, u različite političke i ideološke svrhe – naravno, ne u dobre. To političke elite rade sa izrazito partikularnim interesima. Dakle, ono što su nekada u simboličkom smislu bili Jevreji i Jevrejska zajednica za naše društvo, danas može postati studentska zajednica, mogu biti Mađari, mogu biti Hrvati. Oni su, nažalost, u političkom narativu današnje Srbije označeni kao neprijatelji, kao ljudi od kojih treba da se distanciramo, koji tajno rade na nekakvom planu da rekonstruišu naš način života, da nam oduzmu simboličko i kulturno blago. To je upravo jedna od karakteristika postdemokratskih društava koja skreću ka autoritarnim matricama. Potreba da pronalazimo neprijatelje u gotovo svim društvenim klasama, kategorijama i grupama jeste znak odstupanja od demokratskih standarda i standarda civilizovanog sveta.
Kakva je u tom kontekstu situacija u Subotici, odnosno u Vojvodini?
Biću krajnje otvoren – smatram da Subotica živi politički san autoerotskog izolacionizma i mislim da je to štetno. Nasuprot deklarativnom narativu o Subotici kao najmultikulturalnijem gradu u ovom delu Evrope, postoji duboka i stabilna podeljenost između nacionalnih zajednica, pa samim tim i jezičkih, verskih i društvenih grupa. Ta podeljenost dekonstruiše ono što se zove građanski identitet i slobodan život, a umanjuje Suboticu kao slobodan srednjeevropski grad, što je zapravo ona i bila tokom savremene istorije. Na delu je politika tihog, ali prodornog prezira, koja se kamuflira u ambalažu multikulturalnog života. To u suštini nije ništa drugo nego priprost suživot nacionalnih zajednica koje vlastodršci žele što dublje da podele, podgrevajući stare etnonacionalne raskole i strahove da bi najjednostavnije vladali i koristili političku moć na najsiroviji način.
Koliko su studenti i studentski protesti u Subotici uspeli da promene tu sliku i građanstvo ubace kao faktor koji destabilizuje namere vlastodržaca?
Veoma dobro pitanje. Mislim da su studenti realizovali svoju ulogu na simboličkom planu. Pokazali su da nacionalizam, nacionalistička ideologija i autoritarni modus interpretacije sveta i života nisu ništa drugo do fanatizam samouverenosti kojim odiše celokupni politički establišment, ne samo vlast. Negovanjem pluralnog, kreativnog izraza slobodne samoartikulacije pokazuju da kasnimo, da smo duboko i strašno podeljeni, i da moramo da učinimo nešto ukoliko želimo da živimo civilizovano i u skladu sa elementarnim vrednostima pluralnog, demokratskog društva. U Subotici treba da se borimo protiv političke naslade distanciranja i samoodvajanja, da prevaziđemo retrogradnu političku hermeneutiku mračnog zadovoljstva u odvajanju i da više radimo na prožimanju, interkulturnom duhu, upoznavanju i uvažavanju jedni drugih. Jedino tako Subotica kao multikulturna sredina može postati prava interkulturna evropska sredina koja ceni duh slobodnog izraza, slobodnog udruživanja i slobodnog delovanja, jer samo slobodno delovanje i kolektivna volja mogu promeniti celokupnu situaciju. Simbolička mapa Subotice i Srbije može izgledati drugačije samo kroz razgovor, dijalog, toleranciju i promene u interpretaciji sveta i stvarnosti – nikako nasiljem i promišljenim akcijama.
Kako komentarišete sve veću brutalnost na ulicama od strane policije i države?
Biću surovo iskren – mene to ne iznenađuje. Interiorizacija nasilja i agresije započela je mnogo ranije nego što je sve ovo krenulo. Pre svega na planu kulture – a kultura je kraljevstvo smisla, tamo gde se utka i kreira naš smisao, vrednost i svrha. Kada interiorizacija agresije počne od kulture, logično je da se reflektuje na ekonomiju, politiku i društvenost. To je posledica istorijskog spontanog razvoja. Srpsko političko biće nikada nije bilo okrenuto ka samoispitivanju i samorefleksiji, nego nas istorijske sile vode bez mnogo otpora. Ta interiorizacija agresije dovela je do toga da nasilje u Srbiji nije samo obrazac ponašanja, već i jedna vrsta metajezika. Ono je utkano u našu geometriju mišljenja, samosvest i kolektivnu svest, i trebaće mnogo vremena da se to prevaziđe.
Da li ste optimista kada gledate u budućnost – da li će ovome doći kraj?
Biću ironičan i možda sarkastičan u literarnom smislu: Borislav Pekić i Radomir Konstantinović, Subotičanin, na simbolički način su zagovarali ideju da je jedina tehnika izumevanja samog sebe – propast. Ta tehnika propasti, koja je sada na delu i funkcioniše kao političko-društveni mehanizam, mora nas dovesti do toga da izumimo sami sebe kao srpsko političko biće u novim okolnostima i kontekstima. Studenti će u tome imati važnu ulogu, već je imaju, iako mislim da oni toga još nisu svesni. Zadatak političke inteligencije Srbije jeste da studentima kaže ono što ni sami ne znaju, a znaju na podsvesnom nivou, jer ono što su uradili već jasno pokazuje tu istinu.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
