INTERVJU Aleksandar Antonijević: Umetnost između lepote i tuge

S Antonijevićem, koji je posle baletske izgradio impresivnu fotografsku karijeru, razgovaramo u bašti jednog lepog beogradskog kafića. Atmosfera u gradu je sumorna – politička kriza se zaoštrava svakog dana, Novim Beogradom grme tenkovi, avioni i helikopteri, a atentati, krvave revolucije i brutalni ratovi prete da svet gurnu sa ivice provalije. Ipak, Antonijević u susretu s ekipom Nove deluje optimistično i čak veselo. Ima i razloga za lično zadovoljstvo – u Beograd je stigao pravo iz Novog Sada, gde trenutno radi koreografiju nove produkcije „Žizele“, ali i kao pedagog koji radi sa mladim ansamblom koji je u ovu kuću dovela direktorka Baleta Aja Jung. On je pažljiv i odmeren sagovornik, koji je vrlo svestan u kakvom svetu živi. Ali ne odustaje umetnošću, bez obzira na to da li je reč o baletu ili fotografiji. Koja god da je forma - u centru njegovog stvaralaštva najčešće je lepota. U razgovoru za Novu otvara i onaj drugi deo svoje ličnosti, gde caruju bol i tuga.

U Novi Sad dolazite kao pedagog. To je povratak u vaš rodni grad posle – koliko tačno godina?

U Novom Sadu nikad nisam profesionalno igrao. Aja Jung me je 2015. godine kao direktorka Beogradskog festivala igre pozvala da mi dodeli nagradu za moju karijeru. To je bilo iz vedra neba, bio sam zabezeknut, jako lepo iznenađen. Tada sam bio u mirovini i rekao sam joj da nema šanse da se pojavim na sceni, pa smo se odlučili za moj fotografski rad, kada smo napravili veliku retrospektivu mog rada u galeriji Progres u Beogradu. Posle toga više nisam dolazio, sve do decembra prošle godine, kada je postala umetnički direktor novosadskog Baleta, pa mi je rekla dođem da joj pomognem, pogledam ansambl i držim im vežbe. Tako je naša saradnja krenula.

Zanimljiva je i nadrealna činjenica da uprkos karijeri koju ste ostvarili u svetu od Kanade, preko Rusije do Švajcarske, ovde nista imali nijedan nastup!

U Beogradu je bio samo jedan. To je isto bilo neočekivano i desilo se 2001. godine. Pozvali su me na tri predstave – Labudovo jezero, Don Kihota i Žizelu. Ja sam odigrao prve dve, a Žizelu nisam igrao jer sam se povredio. To je bio jedan jedini put. U Novom Sadu nikad nisam nastupao. Ne znam zašto. Možda zato što sam odande? Niti sam bio nekakva diva, niti sam bio arogantan. Kada god su me pitali zašto nisam nastupao tamo, uvek im kažem da pitaju direktore, a ne mene. Nisam imao u tome udela.

Vi ste se u Novom Sadu školovali i profesionalno formirali, ali ste onda vrlo rano otišli. Kako je to izgledalo, posebno iz današnje perspektive? Da li osećate setu?

Bio sam dete koje je imalo talenta i imao sam fantastičnu profesoricu u Novom Sadu, Kseniju Dinjaški. Bez nje, ja ne bih postojao u stvari. Završio sam maturu, otišao u Varnu da se takmičim na svetskom takmičenju, gde smo jako dobro prošli – bio sam šesti u grupi. Ivanka Lukateli mi tada kaže – ti namesti da dođeš u Beograd u vojsku, a mi ćemo tebe izvući iz vojske da nam igraš predstave. Jednom sam se samo pojavio u vojsci na Zvezdari i niko me ne pozove 12 meseci. Tipična naša fora. Bio sam u Beogradu samo četiri dana kada mi se desila jedna jako neugodna situacija u sali. Nije važno ko je bio, ali bio sam samo dete. Vratim se to veče u Novi Sad i kažem roditeljima – ovo je bilo grozno. Ja ovde ne tražim uloge, jedni mi kažu da izađem, drugi da ostanem… Sve je bilo bez veze. To veče dobijem poziv iz Ciriha. Pozove me nekadašnja sarajevska primabalerina Emina Kamberović i kaže da im trebaju mladi muškarci. Znao sam da hoću da odem, ali nisam očekivao da to bude tako brzo. I spakujem se u voz za Cirih. Sledeće jutro sam bio u kompaniji i domah su mi ponudili solističku ulogu. Ja ostanem i ne vratim se.

Zašto ste posle izabrali Kanadu? Opet slučajnost?

Slučajnost! Ponovo neka sudbina. Tadašnji umetnički direktor je dao ostavku i ja shvatim da želim da igram ceo baletski repertoar – Romea, Onjegina, Labudovo, Kihota, moderni balet… Razmišljao sam gde bih mogao da odem, a ranije sam sebe zamišljao na Kraljevskom baletu u Londonu, ali je neko ko je radio s nama znao Rida Andersona, umetničkog direktora u Kanadi, koji je čuo o meni, a onda je i došao u Cirih. Gledao me je kako nastupam i ponudio mi solistički ugovor za Kanadu. O Kanadi ništa nisam znao, osim da je daleko. (smeh) Međutim, ta kompanija je imala jako dobar glas što se tiče muških prvaka. Svi su prošli kroz tu kompaniju – i Nurejev i Barišnjikov i Buhones. On je bio fantastičan šarmer i rekao mi je samo – ovo nam je repertoar, ovo su nam turneje, ti si mlad i dobićeš dosta. Odmah sam rekao: Odoh! Tako završim u Kanadi. To je bila 1991. godina – kod nas je su bili ratovi, pa sam odlučio da ostanem tamo. Uskoro sam dobio i pasoš i postao prvak; dali su mi slobodu da gostujem kad god, gde god, koliko mi treba. Napravio sam veliku karijeru tamo i ostao sam u Kanadi 23 godine.

Neverovatan prelaz – od neprijatnih scena u Beogradu do scene na kojoj je igrao Rudolf Nurejev.

Neviđeno! Postojao je kostim za Labudovo na kojem piše „Nurejev“, a ispod – „Antonijević“. Divni momenti. Ljudi tamo na vas gledaju kao na umetnika, a ne odakle ste, koliko ste mladi… Prve godine sam igrao Krcka sa primabalerinom! Tek sam sad saznao da su tada u Novom Sadu za mene govorili – pa mi nemamo mesta za njega! A u Beogradu sam sa svojom pripravničkom platom mogao da platim pola stana! A gde hrana? A gde ostatak stana? Dakle, jedan potpuno drugi svet.

Da li se osećate Kanađaninom?

Da vam iskreno kažem – što sam stariji, to mi Evropa sve više nedostaje. Kanada je divna, otvorena i sigurna zemlja, ali mi nedostaje umetnost koja je ovde deo svakodnevnog života. Ljudi ovde imaju prijatelje i odlaze na kafu, a ne da samo kažu: Let‘s get together for a lunch! I nikad se ne desi. Nedostaje mi specifična kultura jednog naroda. Za sat vremena ste u Mađarskoj, za tri u Londonu. To mi fali. Svaki grad ima opersku kuću… Torononto je jednom aplicirao za neko veliko takmičenje tipa PanAm Games ili čak Olimpijadu, a u ugovoru piše da morate imati opersku kuću. Mi nismo imali opersku kuću do 2005. godine. Imali smo pozorište, koje je imalo dugačku salu koja uopšte nije pozorišna. Nedostaje mi shvatanje da je umetnost potrebna za dušu naroda i deo svakodnevnog života, a ne nešto što je za elitu i na šta se ide jednom godišnje. Oni, recimo, daju hiljade dolara za hokejaške mečeve, a žale se na cene karata za balet. Dakle, drugi je to svet. Uprkos svemu, ja sam tamo od 1991. godine, ja sam i njihov državljanin.

U kom pravcu se sada razvija vaša estetika – više ka modernom ili klasičnom baletu? Šta govorite klincima u SNP?

Bilo šta da igrate, klasičan balet mora da vam bude baza. Iz te baze proizlazi tehnička mogućnost da možete da igrate Mekgregora, Forsajta. Ali, ako nemate bazu, to se vidi u telu. Ali, ako ste u modernoj kompaniji, to je drugo. Moderne kompanije često imaju svog koreografa koji razvija svoj koreografski identitet, pa se i svi ti igrači tako pokreću po sceni. Ali, ako ste u profesionalnoj kompaniji sa velikim repertoarom, vi morate i Labudovo i Chromu da igrate. Potpuno je drugačiji izražaj tela, a ja volim i jedno i drugo, ako je na uzvišenom nivou i ako podrazumeva umetničku profesionalnost.

Kakvi su vam prvi dojmovi o ansamblu SNP-a?

Prvi put sam došao u decembru i ostao sam skoro mesec dana. Tada je to bio onaj stari novosadski balet, malo uštogljen. Bilo je par stranaca koji su me lepo iznenadili, koji su se ovde oženili ili udali i govorili srpski jezik s vrlo neobičnim i simpatičnim naglaskom. Sada dolazim drugi put, gde je Aja za šest meseci promenila kompaniju. Nova kompanija, novi duh, novi izražaj, nova energija. Kao da ste na Zapadu. To su mladi, internacionalni igrači – Italijani, Španci, Brazilci. Umetnost mora da bude takva. Ne možemo sve igrače da vadimo iz Luja Daviča i škole u Novom Sadu. To može da bude naš lokalni balet, ali ako hoćemo da budemo deo sveta, to ne može tako.

Kakav vam je utisak o našim igračima?

Naših ima dosta, naravno. Interesantna mi je energija u kojoj vidim da oni koji nisu na tom nivou stoje sa strane i gledaju. Dajem svima sve što mogu da bih im pomogao da idu napred, ali mi je fenomenalna promena od decembra do sada. Ne mogu da prepoznam kompaniju.

Sarađivali ste sa Aleksejem Radmanskim, koji je pobegao iz Rusije kada je Putin napao Ukrajinu. Kako je to izgledalo?

Bio sam tamo s njim kada se to desilo. Moskva je san snova – to bogatstvo, kultura i istorija ne mogu da se vide ni u Londonu. Boljšoj je grad u gradu. To je neviđeno. Dvesta pedeset igrača u kompaniji. Imate sedam kafeterija u pozorištu! Bio sam po svetu od Kraljevskog baleta u Londonu nadalje i ništa slično ne postoji. A Aleksej je Ukrajinac, išao je u školu u Moskvi, bio je umetnički direktor sedam godina, živi u Njujorku, proputovao je svet, vodeći je svetski klasični koreograf. Radili smo na novoj produkciji kada se rat desio, da bi on posla dva dana rekao: Mi moramo odavde. Familija mi živi u Ukrajini, ima mnogo veza u Moskvi. Izuzetno mu je teško zbog svega što se u Ukrajini dešava, jer mu je familija još uvek tamo. Ne znam kako opstaje u tom haosu.

Imate još jedan važan projekat u SNP-u?

Aja mi je prišla i rekla – Meni treba nova „Žizela“. To je jedan tradicionalan balet kao Labudovo, kao Don Kihot, kao Uspavana lepotica. Htela je da koreografski radim novu produkciju i ja sam to prihvatio. Biću tu ceo januar i deo februara. Otvaranje će biti 28. marta, na Dan pozorišta. Rekao sam joj da želim da poštujem tradiciju baleta, posebno koreografski, ali bih voleo i da imamo jedan savremeni način izražavanja na sceni. Ne bih voleo da to bude starinski i ruski, sa neprirodnim gestikulacijama, da šminka bude prirodna, da kostimi budu minimalistički, bez cvetića i šljaštećih detalja. Ona se s tim složila. Želimo i da imamo projekcionistu koji će nam dati taj svet i na kulisama. Ne želim samo stare, oronule kuće s desne strane i groblje iza. Može to da bude interesantan spoj tradicije i modernog načina izražavanja u pozorištu.

Kako ste prešli na fotografiju? To se desilo kada je balet izašao iz vašeg fokusa.

I to je bila slučajnost, kao i sve u mojoj karijeri. I Cirih i Toronto i fotografija. Znao sam da ću ići u mirovinu, jer, na Zapadu, ako ne možete više da radite ono za šta imate ugovor, onda vi više nemate ugovor. Moj repertoar je do poslednjeg dana bio celokupan. Ratmanski mi je dao Romea s 42! Ja nisam mogao da kažem: E, ja sam sad star! Nema ko drugi osim vas, jer ima samo četiri prvaka. Fizički sam trajao jako dugo, ali mi je psihički bilo teško, jer sam bio strog sam prema sebi. Svi mi umetnici patimo od perfekcionizma. Razmišljao sam šta da radim dalje. Na univerzitet neću, u kancelariji neću da sedim. Bez nekog plana kažem – hajde fotografija! A fotografiju znam od detinjstva, jer su me slikali ceo život. Kada radite u studiju imate ogledalo. Meni sa 40 godina prijatelji kupe kameru za rođendan. Kao da sam se vratio kući. Znao sam šta radim, imao sam „oko“ odmah. Tehnički sam morao sve da naučim i da postanem opsednut mogućnostima fotografije. Milisekunda koju fotografija ovekoveči više ne može da se ponovi. I tako se već 15 godina uporedo bavim baletom i fotografijom.

Kod vas je fokus na telu koje kod vas deluje kao pejzaž. Kako je došlo do te estetike? Pod uticajem drugih autora ili spontano?

Celog života sam išao po muzejima i galerijama. Odrastao sam pod uticajem Rembranta i Vermera. Tu estetiku pokušavam da proizvedem u studiju. Na početku nisam ništa znao i hvatala me je prpa da nađem nekog ko će hteti da mi bude model. Tako sam došao do ideje da to budu moje kolege, koji su svi bili lepi, mladi, sa lepim telima. Prvih osam, devet godina sam se bavio aktovima. Još uvek radim aktove, ali prelazim i na portrete i neke dublje teme, gde neće samo lepota biti tema. Imam jednu seriju fotografija koja se zove „Box of Sorrows“, o ljudskoj patnji. Imamo jedno 60-70 subjekata gde mi sednemo, radimo portret i pričamo. Tu i ja pričam o svom bolu, a oni mi se otvore ili ne. Nadam se da će to da postane umetnička knjiga ili velika izložba. Posebno ovih dana gde živimo u svetu punom neviđene patnje. Podeljenost je ogromna u društvu. Ove fotografije mi pomažu da shvatim da smo svi isti. Bliski smo i prolazimo kroz iste stvari – bolesti, razvodi, gubitak nekog značajnog u životu, teške političke situacije. Dakle, radim i „lepe“ aktove, ali se bavim i većim temama koje meni nešto znače.

Zanimljiv je izbor modela – od kolega igrača, preko glumaca, finansijera, drag queens… Kako ih birate?

Zavisi da li sam u komercijali ili sam u finoj umetnosti. Ako sam u komercijali, meni priđu i kažu – treba nam ovo, da li možete, koja je cena. Te finansijere pokušavam da slikam estetski, da izgleda kao naslovnica Veniti fera koju je radila Eni Libovic. A ako je nešto moje, kreativno, onda odem na predstavu u pozorište i privuče me neki glumac izražajem i talentom, onda im se ja javim sa pitanjem da li žele da nešto radimo zajedno. Rad s glumcima mi je veoma interesantan, jer igrači su pre svega robovi svojih tela i estetike. Oni ne daju da im se slika strana tela koju ne vole! To je teže i nemam emotivni pristup njima. A kod glumaca vi dobijete prvo emociju, pa sve ostalo.

Drag queens su došle kod mene komercijalno, jer je Drag Race Canada hteo da budem njihov set fotograf. Oni su mi među omiljenim klijentima, a rad s njima je veoma interesantan proces. Oni su svi performers! Ja s njima znam šta radim. Svi su ludi i otkačeni to je jako zabavno.

Tada ste slikali i Orvila Peka, maskiranog muzičara čiji sam veliki fan. Kakav je Orvil uživo?

Skinuo je masku! Javno ne, doduše. Orvil je prema svima bio divan, od prve do poslednje osobe. Bio je divan, šarmantan i kulturan. I muzika mu je strava.

Imate li planove za nove izložbe u Beogradu? Bilo bi zanimljivo videti ovde izložbu inspirisanu Robertom Mejpltorpom, recimo!

Bilo bi divno. Pokušavao sam da se probijem u modnoj fotografiji, ali to u Kanadi ne postoji. Odem u jednu agenciju, oni pogledaju moju knjigu i kažu – Ovo je previše high end, vi bi trebalo da budete u Milanu ili Parizu! Ja ima onda kažem da ja sa 50 godina ne idem tamo. Onda sam odlučio da napravim veliku retrospektivu u Torontu u mojoj galeriji i odlučio sam da više ne mogu da kreiram cikluse kako bi galerija to prodala i nešto zaradila. A ako neće da ide na Art Bazel ili Bijenale u Veneciji, onda ja nemam cilj da kod njih pravim izložbu. Ciklus „Box of Sorrows“ i dalje traje i ja želim da bude izložen na značajan način, u odgovarajućoj galeriji, uz knjigu.

Fale nam čuvari kulture

„Aja Jung je retkost, jer je žena koja u ovim našim predelima ima širok, svetski vidik. Umetnost mora da bude internacionalna, moramo svi da se povezujemo i da se stalno viđamo. Morate dovoditi kompanije. Ona je za 7-8 meseci imala premijere stranih koreografa u Novom Sadu, koje ovde nikad ne bismo videli. To su sve dešavanja koja su pozivitna za ovu umetnost. A ja verujem da u umetnosti moraju da postoje guardians. Umetnički direktori na Zapadu više nisu to, nego su biznismeni. Oni znaju da moraju da prodaju toliko karata, da dobiju toliko sponzorstava da bi opstali. Ali, gde su guardians ove forme? Zato ja jako cenim ono što ona radi. Jer gleda napred i stalno dovodi vrhunske goste. Idemo ili napred ili unazad, jer ne možemo da stojimo u mestu. E, ona ide napred. Mogu da je kritikuju, ali moj odgovor je: A što vi niste napravili Beogradski festival igre? A ona 20 godina dovodi najbolje svetske kompanije“, kaže Aleksandar Antonijević.

Biografija Aleksandra Antonijevića: Od Novog Sada, preko Ciriha do Toronta i nazad

Rođen u Jugoslaviji, Aleksandar Antonijević je pohađao Baletsku školu u Novom Sadu, u klasi pedagoga Ksenije Dinjaški. Bio je solista Baleta ciriške Opere, a potom, duže od dve decenije prvak Nacionalnog baleta Kanade u Torontu. Igrao je glavne uloge u čuvenim delima Žizela, Onjegin, Romeo i Julija, Uspavana lepotica, Silfide, Manon i Alisa u zemlji čuda, kao i u brojnim ostvarenjima Žorža Balanšina, Džejmsa Kudelke, Vejna Mekgregora, Džona Nojmajera, Kristofera Vildona... Bio je čest gostujući umetnik na najpoznatijim svetskim pozornicama, nastupao sa Engleskim nacionalnim baletom, Baletom Santijaga iz Čilea, Baletom Tokija i baletskom kompanijom PACT iz Južne Afrike. Bio je partner mnogim svetskim primabalerinama, uključujući Suzan Džejf, Vivijanu Durante, Lusiju Lakaru, Evelin Hart i Tamaru Roho. Podučavali su ga Natalija Dudinskaja, Sergej Lavrov, Entoni Dauel, Suzan Farel, Ib Anderson, Nikolaj Hjub, Patriša Ruan, Derek Din, Vilijam Forsajt, Vejn Mekgregor, Kristofer Vildon, Džon Nomajer, Rid Anderson i drugi. Među njegovim najznačajnim nagradama, izdvaja se Rolex Dancers za ulogu Belog zeca u delu Alisa u zemlji čuda i Dancers First Award za ulogu Don Hosea u baletu Karmen. U dva mandata bio je u Upravnom odboru Nacionalnog baleta Kanade kao predstavnik igrača. Član je odbora međunarodnog festivala Fall For Dance North sa sedištem u Torontu. Po povlačenju sa scene, radio je kao balet majstor za Nacionalni balet Kanade, postavljao je Labudovo jezero Erika Bruna u Kraljevskom danskom baletu u Kopenhagenu, ali i predstavu Romeo i Julija Alekseja Ratmanskog za Balet Boljšoj teatra u Moskvi, nadgledajući produkciju tokom narednih šest godina.

Antonijević je tokom sjajne baletske karijere, razvijao svoju ljubav i talenat za fotografiju. Njegov rad je predstavljan na važnim festivalima fotografije i u prestižnim galerijama. Fotografisao je za neke od najvećih umetničkih organizacija u Kanadi i svetu. Dobitnik je više međunarodnih nagrada za fotografiju među kojima se izdvajaju Prix de la Photographie u Parizu (2018), Međunarodna nagrada za fotografiju, Los Anđeles (2017), Chromatic Photography Award, London (2017), Tokyo Photo Awards, Tokio (2017).