Država uvodi svoj video nadzor u kladionice: „Pristup snimcima može dovesti do povrede privatnosti“

Obaveze dolaze iz Zakona o izmenama i dopunama Zakona o igrama na sreću, objavljenog u „Službenom glasniku RS“ broj 94/2024. Zakon je stupio na snagu 6. decembra 2024, a primenjuje se od 6. januara 2025, dok je za deo koji se odnosi na link ostavljen rok do početka 2026.

Šta su priređivači tražili

U javnoj raspravi primedbe su stigle od samih priređivača, i nisu se odnosile samo na troškove.

Firma Slot ex. group osporila je produženje roka čuvanja snimaka, jer Zakon o privatnom obezbeđenju sve privredne subjekte ograničava na 30 dana. „Produžavanjem navedenog roka su priređivači igara na sreću diskriminisani u odnosu na ostale privredne subjekte“, navedeno je u primedbi.

Kompanije FUL i Les folies tvrdile su da praćenje uživo „u praksi ne može doneti nikakvo poboljšanje“ kontrole, a da pritom zadire u privatnost igrača. Udruženje „Ujedinjenost“ podsetilo je na to ko sme da vidi snimke: „Prema važećim propisima, pristup snimcima je dozvoljen samo policiji i licenciranim službenicima, što može dovesti do povrede privatnosti.“

Pitanje nije novo ni izvan ove branše. Poverenik je i ranije upozoravao da praćenje kamera uživo nije isto što i njihovo postojanje, pa je gledanje video nadzora u realnom vremenu u nekim situacijama i samo po sebi problematično.

Odgovor države: poseban propis

Sve primedbe su odbijene. Objašnjenje je pravno, a ne tehničko: Zakon o igrama na sreću tretira se kao poseban propis, koji zato može da propiše obaveze drugačije od onih iz Zakona o privatnom obezbeđenju i Zakona o zaštiti podataka o ličnosti.

Drugim rečima, na primedbu o zaštiti podataka odgovoreno je time da opšti zakon o zaštiti podataka u ovom slučaju nije merilo. Kao svrhu, država je navela kontrolu i stepen društvene odgovornosti, pre svega kada je reč o maloletnicima.

Zakon pritom postavlja i gornju granicu, pa Uprava ne može da zahteva čuvanje audio i video zapisa duže od 180 dana. Rok od 90 dana je, dakle, ispod zakonskog maksimuma, ali i tri puta duži od onoga koji važi za ostale privredne subjekte. Upravo ta razlika je i bila predmet primedbe, a ne sam maksimum.

Isti paket izmena podigao je i naknade. Za automate je stopa povećana sa 10 na 15 odsto, koliko se plaća i na klađenje, uključujući onlajn klađenje. Prihodi budžeta od naknada za igre na sreću prošle godine prešli su 28 milijardi dinara i rastu iz godine u godinu, pa država ima i fiskalni interes da tačno vidi šta se u sektoru dešava.

Drugi kanal se ne nadzire kamerom

Kamera pokriva samo jedan deo tržišta, onaj sa vratima i kasom. Za priređivače koji posebne igre nude putem sredstava elektronske komunikacije isti zakon predviđa drugu vrstu pristupa: Upravi se omogućava pristup bazama podataka, odnosno preslikanim bazama sa podacima replikacije koje se nalaze na teritoriji Srbije.

To nije marginalan kanal. Onlajn igre su danas drugi najveći izvor prihoda od naknada za igre na sreću, sa više od trećine ukupnog iznosa, odmah posle automata.

Razlika je u tome što onlajn igrač svoj trag ostavlja pre nego što ga bilo ko zatraži. Na to upućuje i pregled sajta BestOnlineCasino, prema kojoj licencirani operateri po pravilu proveravaju identitet i vlasništvo nad sredstvom plaćanja pre prve isplate, dok se rok isplate razlikuje po metodi, od nekoliko sati do tri do pet radnih dana kod platnih kartica. Provera se, dakle, ne uvodi zbog nadzora, ona je već ugrađena u sam postupak isplate.

Tako se u istom tržištu koriste dva sasvim različita instrumenta. U kladionici država gleda prostoriju. Na internetu gleda bazu.

Razlika nije samo tehnička. Kamera snima svakoga ko ušao u prostoriju, bez obzira na to da li je uopšte igrao, pa i onoga ko je stao da se skloni od kiše ili da popuni tiket za nekog drugog. Baza sadrži samo registrovane igrače, one koji su se već identifikovali i pristali na obradu podataka. Prvi instrument, dakle, zahvata širi krug ljudi od drugog, a upravo za njega su primedbe na privatnost i odbijene.

Ko sme da gleda

Primedba udruženja „Ujedinjenost“ ticala se upravo toga i nije dobila odgovor u tekstu zakona: arhiva od 90 dana postoji, a pitanje je ko sve i po kojoj proceduri može da je otvori.

Poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti već je više puta ocenio da Srbiji nedostaje propis koji bi sistematizovao sve oblike video nadzora, uključujući i biometrijski. Dok takvog okvira nema, svaki novi sistem dobija sopstvena pravila unutar svog zakona, kao što je ovde slučaj sa igrama na sreću.

U Srbiji to nije teorijska briga. Sporni su i drugi sistemi nadzora, a u praksi se pokazalo da snimci sa kamera završavaju u javnosti i da podaci najčešće cure iz institucija koje im imaju zakonit pristup.

Priređivači su, dakle, dobili obavezu, a igrači nisu dobili odgovor. Snimak u kladionici i zapis u bazi imaju isti rok trajanja od 90 dana, ali ne i isti broj ljudi koji o njima odlučuje.