Srbija se sve više zadužuje kod Kine poslednjih godina, a poslednje zaduženje u nizu je vredno 1,9 milijardi evra. Pojedini stručnjaci upozoravaju da će za nekoliko godina prosečno domaćinstvo u Srbiji dugovati više od 6.000 evra Kinezima. Kao poseban problem kod ovih kredita stručnjaci ističu da se oni realizuju na osnovu međudržavnih sporazuma koji ne zahtevaju transparentne procedure kod izbora izvođača, trošenja sredstava i kontrole projekata, te je zbog toga veća bojazan od korupcije.
Predsednik Resornog odbora za privredu i finansije Stranke slobode i pravde (SSP) Dušan Nikezić ističe da se Srbija već godinama najviše zadužuje kod Kine i navodi da će za nekoliko godina prosečno srpsko domaćinstvo Kinezima dugovati 6.250 evra.
Nikezić kaže za Nova.rs da je Srbija sa Kinom ugovorila više od 20 projekata vrednih 15 milijardi evra.
Govoreći o najnovijem zaduživanju kod Kineza, Nikezić podseća da će aktuelna vlast danas, u samo jednom danu, zadužiti zemlju za, kako ističe, neverovatnih 1,9 milijardi evra, a svaku porodicu u Srbiji za skoro 1.000 evra.
„Za manje od deset godina zadužili su zemlju za više od 15 milijardi evra, više nego sve prethodne vlasti zajedno, a novim zaduženjima za projekte dogovorene mimo tendera, javni dug zemlje će preći 50 milijardi evra“, kaže Nikezić za Nova.rs i dodaje:
Za servisiranje ovih kredita biće nam potrebno 1,4 milijarde evra godišnje, upozorava Nikezić i dodaje da to praktićno znači da će „prvog januara, svaka porodica prvo platiti 600 eva za kineski dug, a tek onda praviti planove za Božić i druge praznike“.
Nikezić ocenjuje da je najgore to što su na „svim ovim poslovima srpski stručnjaci nepotrebni od projektanata, inženjera, proizvođača opreme i sirovina, do izvođača i montera“.
„Sve rade Kinezi, a srpskim stručnjacima i građevincima ne preostaje ništa drugo već da traže posao u svetu“, ukazuje Nikezić za Nova.rs.
Profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu Dejan Šoškić ističe za Nova.rs da nikada nije dobro da se jedna zemlja direktno zadužuje kod druge zemlje, jer to uvek može da ima neku, kako navodi, političku ili geostratešku pozadinu i da ako se takvo zaduživanje i desi, potrebno je držati takav dug na što je moguće nižem nivou.
„Danas kada uz niz međunarodnih finansijskih institucija koje odobravaju kredite pod povlašćenim uslovima i uz obilje novca na međunarodnom tržištu spremnog da bude investiran u obveznice koje emituju države (evroobveznice) takvi postupci imaju još manje smisla“, kaže Šoškić i dodaje:
„Ovo naročito ako su vezani za angažovanje izvođača radova iz zemlje kreditora jer samo ta činjenica može bitno da ‘poskupi’ takav kredit jer ne postoje garancije da su cene koje bi takvi izvođači ponudili, bolje od onih koje bi mogli ponuditi izvođači iz drugih zemalja, uključujući i našu zemlju.“
Sve to upućuje na zaključak da ovakvi finansijski aranžmani ne bi trebalo da budu značajno prisutni, ako zemlja želi da vodi računa o svojim političkim interesima i finansijskim interesima, odnosno o interesima svojih poreskih obveznika, poručuje Šoškić.
Dušan Nikezić upozorava da poseban problem predstavlja činjenica da su sva ova zaduženja nepovoljna za Srbiju, jer se realizuju na osnovu međudržavnog sporazuma, koji podrazumeva, kako ističe, prihvatanje nepovoljne kamate i obavezu angažovanja kineskih izvođača bez tendera i sa naduvanom cenom radova i kineskom opremom.
„Zato nam se dešava da nas kineski projekat brze saobraćajnice u dolini reke Kolubare košta 8,7 miliona evra po kilometru, što je duplo više od cene autoputa Zagreb-Split kroz Dinarske planine ili da Kinezi u Hrvatskoj na tenderu ponude za gradnju pruge Zagreb-Karlovac cenu od 3,8 miliona evra po kilometru, a u Srbiji mimo tendera ti isti Kinezi grade prugu Beograd-Subotica po ceni od 9,25 miliona evra po kilometru ili da cena izgradnje beogradskog metroa poraste sa 2,2 milijarde na preko 6 milijardi evra“, kaže Nikezić.
Profesor Šoškić navodi da međudržavni krediti, po pravilu, ne zahtevaju transparentne procedure izbora izvođača radova i trošenja sredstava i kontrole projekata.
U takvim uslovima bojazan od korupcije je svakako viša i sasvim opravdana jer postaje mnogo lakše da se poslovi zbog korupcije preplate tj. da troškovi budu veći, a kvalitet da bude manji, i da sve to na kraju moraju da plate građani, ističe profesor Ekonomskog fakulteta.
„Međunarodna istraživanja o korupciji ukazuju da korupcija vrlo često menja strukturu potrošnje države u pravcu projekata čiju je realnu vrednost teško proceniti i gde se korupcija lakše dešava kao što su infrastruktura, naoružanje, monumentalne građevine i slično, a da se smanjuju izdaci za plate u školstvu, zdravstvu i nauci, gde je korupciju teško provesti“, kaže Šoškić i dodaje:
„Mnoge zemlje u razvoju koje su imale slabe institucije i korupciju u trošenju javnih sredstava, ostale su sa visokim nivoom javnog duga koji vraćaju građani kroz poreze koje plaćaju, a da su za to dobili neodgovarajuće, često megalomanske objekte koji su valdajućim elitama samo služili kao mehanizam za korupciju.“
Ako živite u zemlji koja se kod međunarodnih organizacija koje prate korupciju i pranje novca nalazi na vrlo lošem mestu, svako trošenje novca poreskih obveznika moralo bi da bude pod posebnom pažnjom, zaključuje Šoškić.
Podsetimo, poslanici Skupštine Srbije odobriće danas novo zaduživanje i to samo dva meseca pred izbore i to u iznosu od skoro 2 milijarde evra. Ono što je problematično je činjenica da kredite uzimamo od kineskih banaka i pored toga što su skuplji, odnosno nepovoljniji.
Bonus video – Gde nas vode novi kineski krediti