0
Šta mislite, koliko, od javnog duga vrednog 28 milijardi evra, dugujemo Kinezima? Da li je reč o jednoj, deset ili više milijardi? Dok se prisećate (ili nagađate), recimo da se država može zaduživati za projekte ili za opšte budžetske potrebe. Razlika je u tome što se kod projektnog zaduživanja krediti uzimaju za finansiranje konkretnih infrastrukturnih investicija, dok se kod zaduživanja opšteg karaktera uzajmljujemo za finansiranje svih rashoda budžeta – novac u tom slučaju „nije obojen“.
Tačan odgovor na pitanje s početka je da se Kini duguje nešto više od milijardu evra, što je oko četiri odsto ukupnog zaduženja.
Približno petina našeg ukupnog javnog duga je projektnog karaktera. To su sredstva uzeta od međunarodnih razvojnih institucija (Svetska banka, Evropska investiciona banka, Savet Evrope, Nemačka razvojna banka – ukupno oko 4 milijarde evra) i država (Kina 1,15 mlrd evra, Rusija 0,6 mlrd evra, Azerbejdžan 0,2 mlrd evra). Dominantni deo, četiri petine, odnosi se na dug opšteg karaktera – nastao za finansiranje svih javnih rashoda, a ne konkretnih projekata. U tom delu, najvažniji su zaduživanje emisijom domaćih i stranih hartija od vrednosti (17 mlrd evra) i krediti stranih vlada (2,6 mlrd, dominantno UAE).
Podaci, dakle, pokazuju da se do sada javni dug dominantno finansirao iz opšteg zaduživanja i da su bilateralni infrastrukturni krediti znatno manji. Moguće je da su bilateralni krediti vidljiviji u javnosti, kako zbog efekta (gradi se put, železnica i slično), tako i zbog pitanja od koje institucije ili države je uzet kredit, pod kojim uslovima, ko izvodi radove, zbog čega se kasni s izvođenjem… Bilo da je reč o autoputevima i kineskim i američkim kreditima, o metrou i francuskim sredstvima ili o nekoj drugoj investiciji – uvek je reč o višegodišnjim projektima koji često kasne ili od kojih se odustaje. U međuvremenu se često i iznova pominju desetine milijadi evra, pa se može steći utisak da će se javni dug naglo povećati. Pošto javni dug raste tek nakon što se povuče tranša kredita (a ne kada se kredit odobri), u skladu sa dinamikom radova povećava se i javni dug Srbije, pa je faktičko zaduživanje mnogo manje od ukupnih sredstava koja se iznose u javnost.
Pažnja je usmerena na kineske kredite i zbog toga što su oni skuplji od kredita međunarodnih finansijskih institucija ili kredita koji se uzimaju na trištu. Do kineskih para stiže se brže i lakše – jer se ne insistira na studijama izvodljivosti i drugim potrebnim pripremnim radnjama. Posledice su da je veća verovatnoća da se država upusti u projekte sumnjive isplativosti i da ukupni trošak prevaziđe plan usled prvobitno nepredviđenih okolnosti.
Upravo nas to vraća na suštinu stvari. Pre bilo kakvog ugovoranja projekta i kredita potrebno je da imamo analizu, javnu raspravu i dokazivanje poreskim obveznicima da je neki budžetski rashod opravdan. To važi za sve rashode, ne samo za infrastrukturne projekte. To što neki planovi zvuče lepo, ne znači da su stvarno prioritet. Niko ne bi bio protiv novih puteva u svakom delu zemlje, savremenije opreme za vojsku ili mnogo većih penzija, ali sve to znači manje para za druge namene, često urgentnije (kao što je zašitita životne sredine), i veće dugove koji se ostavljaju budućim generacijama. Podsetimo se i ovom prilikom da je neselektivna antikrizna pomoć građanima u prethodne dve godine (poznata kao 100 i 60 evra svim punoletnim građanima) značila novo zaduživanje u iznosu većem od milijardu evra, gotovo jednako kao ukupan dug prema Kini!
Iz perspektive budžeta i finansijskih potreba države, sigurno je da najvažnije pitanje jeste da li su ukupni i pojedinačni rashodi potrebni u predviđenoj meri (jer su oni ti koji određuju deficit i zaduživanje), pa tek onda da li su sredstva pribavljena na finansijskom tržištu ili iz bilateralnih odnosa.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
