Potpuni raspad sistema ili testament srpskog fudbala

Testament se piše uvek za života neposredno pre smrti ili kraja. U dobrom ili lošem zdravlju, ali čistog uma. Čini se da je ipak srpski fudbal izuzetno narušenog zdravlja i da se nalazi na izdisaju. I to nije krivica fudbalera, iako će oni dobijati packe zbog loše igre. I to je sasvim očekivano jer smo došli u situaciju da imamo istorijski niz poraza. Sedam poraza zaredom i poslednja pobeda koja je upisana 31. marta protiv Saudijske Arabije najbolje oslikava da je srpski fudbal gotovo mrtav.

Ipak, riba smrdi od glave, pa je jasno da je krivica onih koji su sada uplašeni, možda samo uplašeni od javnog nastupa, pa smatraju da su dovoljna saopštenja kuće fudbala.

Rukovodstvo FSS je otišlo toliko daleko da sada ne priznaje nikakvu odgovornost i/ili nesposobnost, te da niko ne želi da bude predsednik FSS. Nijedan jedini kandidat! Pa, za upravnika zgrade imate veću konkurenciju ili za pitanje predsednika odeljenjske zajednice. I sada kada se nemoć potpuno iskazala sledi vapaj ka UEFA i FIFA sa jasnom porukom: Pomozite, mi smo nesposobni. Kao da je fudbal u Srbiji počeo da se igra pre pet godina, a ne pre više od jednog veka. Zemlja koja je bila jedna od prvih koja je učestvovala na Svetskom prvenstvu došla je u situaciju da proglasi da je potpuno nesposobna.

Klupski fudbal je razoren, omladinske kategorije očigledno sputane na ovaj ili onaj način, talenti sve češće prebrzo napuštaju zemlju, tuče se dešavaju na utakmicama, prelomi noga zbog očajne infrastrukture. Nemojte da vam iko maže oči stadionima koji se ne koriste ili Nacionalnim stadionima za koji je jedan građanin, a bivši predsednik, rekao da će biti lepši od "Alijanc arene".

Nova.rs je pisala UEFA više puta tražeći odgovor šta se dešava u FSS i kakav će biti plan za ovu strukturu. Odgovor nije stigao što je izuzetno čudno za organizaciju koja je toliko transparentna. Dakle, to znači potencijalno dve stvari. Ili da niko, zapravo, ne zna šta će se desiti ili da niko ne sme da govori o tome. I jedno i drugo je dovoljno alarmantno.

Veljko Paunović je zbog suspenzije gledao meč iz lože, pa je imao najbolju kartu za utakmicu od svih navijača kojima je bio zabranjen pristup osim dečaka i devojčica koji su to želeli da pogledaju. I sraman je i taj potez da su oni stavljeni da sede na istoku stadiona "Rajko Mitić". Da su sedeli na zapadu klinci bi bili bliži terenu i ne bi kisnuli, a ovako su morali da se popnu na vrh tribine da bi pogledali meč. I ovim su želeli da omrznu navijačima da gledaju meč i to onima koji bi sutra mogli da budu novi Nemanja Vidić, Nemanja Matić ili Luka Milivojević. Nismo pomenuli nijednog od sadašnjih igrača jer oni, nažalost, ne bi smeli da budu nikakav uzor. Uostalom, ukoliko nisu imali hrabrosti da govore o šamarima za navijače dok su oni igrali meč, teško da nas sada zanima njihovo mišljenje. I dok se sve oko njih menja oni ostaju nepokolebljivi u ćutanju.

I da bacimo svetlo na Duška Savanovića (otkud jedan košarkaš tu?). Ponovo je Sergej Trifunović aktuelizovao izjavu koja se prepričava godina.

"Hrabrost je pitanje stila u momentima kada ste potpuno nemoćni", rekao je Savanović u jednom blic (brzi interjvu, a ne medij) intervjuu posle meča. Malo je promenio reči Čarlsa Bukovskog, ali je pogodio suštinu.

Tako da fudbaleri džabe pločice, vrhunske plate i šta sve ne, kada nemate stila i očigledno vam lateralne kretnje savršeno idu.

Ta slika Veljka Paunovića u loži je pokazala još jednu stvar - nešto očigledno nije kako treba bez da pogledamo rezultate. Ali, ne mora da brine Paunović jer sada nema ni ko da mu potpiše otkaz. Baš kao što nema ni ko da pročita "Kodeks fudbalera Srbije" kojim maše i ponosi se time što ga je napisao, a ni u jednom trenutku ga nije pokazao u celosti dostupnim javnosti ili barem novinarima na uvid. Možda i on postane jedan od onih bestlesera poput "Kako sam pobedio obojenu revoluciju". Doduše, mora se priznati, on nesumnjivo postoji, ali...

U odeljku koji je objavljen na sajtu FSS stoji da su stubovi reprezentacije Srbije entuzijazam, poštovanje, odgovornost, poverenje i tolerancija.

Entuzijazam prema klupskom fudbalu (da ne kažemo zarađivanju para), poštovanje nametnutih odluka od nekog nekompetentnog, odgovornost prema istrajnom ćutanju, poverenje u to da posledica nema i tolerancija prema svakoj nepravdi i nasilju prema kom će se dosledno ćutati, rekli bi zlobnici.

Funkcioneri FSS su nestali iz javnosti, pa sada više ne bi trebalo trošiti reči o njima, već se baviti proverom tokova novca, kako su korišćene službene kartice, itd. To već i sami znate, dešava se to svuda u Srbiji, pa što ne i tamo. Kao što rekoše na internetu, pa nisu u FSS šugavi, otvarajte i njihove knjige.

Testament jednog fudbala koji je nekada punio tribine postao je ista ona izrezana skupina dokumenta u crnim kesama ispred mnogih javnih preduzeća.

Ponos jedne zemlje je sada ozbiljno narušen u fudbalskom smislu i potreban nam je potpuni reset. Kako i pod kojim uslovima mogla bi da kaže i UEFA ako prekine zavet ćutanja ili neko ko će to preuzeti na sebe.

Fudbalska reprezentacija Srbije je postala vreća za udaranje, a to niko ne želi. Kakve god da su okolnosti i da smo neočekivano završili u izuzetno jakog grupi ne možemo da živimo od toga "bar nismo prošli ko Grčka koja je primila sedam komada od Holandije" ili nekih drugih uteha.

I da iskoristimo za kraj sa još jednim citatom iz Maratonaca. Nemojte ga shvatiti doslovno, ali razumećete na šta mislimo.

"Šta će biti s kućom? Zapaliću je", vikao je Bili, a sada smo došli u situaciju da neko očigledno mora da Srpsku kuću fudbala podiže iz pepela u kom će je zateći.