"Nikada ne bismo smeli da se poredimo s genijem kakav je bio Dostojevski"

Ovenčani su nagradom za film „Idiot(i)“, kojim je otvoren festival, a u čijem središtu je jedna epizoda iz života čuvenog pisca Fjodora Dostojevskog i njegove supruge Ane.

Na rediteljskom planu radi se o vrlo živopisnom i dinamičnom ostvarenju, dok na scenarističkom funkcioniše i na određenom metanivou, stavljajući u prvi plan (i slaveći) koncept zajedničkog stvaralaštva, koje karakteriše i njihovu karijeru.

Ovo dvoje plodnih autora održali su i masterklas u okviru Skople film festivala u MKC-u, kog je vodio festivalski selektor Nikolaj Nikitin. U fokusu je bila tema zajedničkog rada.

- Mihal je, naravno, odgovoran za svetlo, fotografiju, rad kamere i svoj sektor, ali veoma detaljno razgovara i o scenografiji i kostimima. Ja se više bavim drugim detaljima i pokušavam da sve povežem, razgovaram sa glumcima, ubedim ih u neku ideju ili da učestvuju u projektu. Možda je Mihal više mozak svega, a ja emocija i pokretačka mašina - navela je Šumovska, dodajući da je slično i u montaži:

- Oboje sedimo sa montažerom, gotovo neprestano. Hans, koji nam je pomagao na filmu „Idiot(i)“ kao dodatni montažer, bio je iznenađen koliko smo oboje uključeni. Neki reditelji ostave materijal montažeru i pogledaju ga jednom nedeljno. Mi stalno sedimo zajedno. Naša saradnja je uvek zajednički proces.

Snimamo - izdahni

Mihal Englert kao presudan trenutak navodi pripreme za snimanje, jer mnogo toga mora da bude osmišljeno pre dolaska na sam set, gde se praktično sprovodi ustanovljen koncept.

- Pripreme traju dugo, uz mnogo razgovora, odbacivanja i menjanja ideja. Zato smo na setu već prilično usaglašeni. Filmski autori provode najmanje godinu, a obično i dve, u pripremama pre nego što zatvore finansijsku konstrukciju i počnu snimanje. Tu se nakupi mnogo napetosti koje morate nekako da se oslobodite. Imamo izraz koji često koristimo na snimanju, nešto poput: „Snimamo - izdahni“. Nemojte biti ukočeni. Opustite se, budite prisutni, koncentrisani i gledajte šta se događa ispred kamere - otkrio je Englert.

Dok razgovaraju o pisanju scenarija, Malgožata i Mihal su primetno raspoloženi i spremni na šalu. Razumeju da je zajedničko pisanje u doslovnom smislu nemoguće.

- Zato nam je, recimo, ovo putovanje u Skoplje odlično došlo: proveli smo mnogo sati u avionu razgovarajući o ideji za sledeći projekat. Imamo svoje živote, obaveze i decu, pa nismo stalno na raspolaganju jedno drugom - navela je Šumovska, usput prepričavajuči kako sa Englertom igra svojevrsni ping-pong u kome jedno drugom vraćaju verzije teksta kojima nisu zadovoljni.

- Nije uvek baš sve bajka - otkrila je poljska autorka i ukazala da je sam proces pisanja slojevit i komplikovan.

Mihal Englert postavio je stvari u širi kontekst:

- Vremena su se mnogo promenila u odnosu na period kada smo završavali filmsku školu, kada smo odrastali uz ono što nazivamo autorskim filmom. Tada je bilo prirodno da reditelj, uz saradnike i scenaristu, pronađe temu i film koji želi da snimi, pa tek onda traži novac. Danas postoji mnogo prilika da budete angažovani kao reditelj. Producenti i agenti šalju vam gomile scenarija: pročitaj ovaj, odličan je, lako ćemo ga finansirati. To je primamljivo jer želite da snimate i radite sa najboljim glumcima, dok za sopstvenu ideju ponekad treba mnogo više vremena. I mi smo prihvatali takve ponude. Ali kada odlučite da snimite tuđi scenario, morate da pokušate da sačuvate svoj identitet, ukus i senzibilitet. Ne osuđujemo ljude koji biraju takvu karijeru. Ipak, posle svega što smo iskusili, verujemo da su projekti koji potiču od vas samih mnogo ličniji i snažniji.

Ana i Fjodor ponekad smešni

Kada se radi o filmu „Idiot(i)“, Nikolaj Nikitin je povukao paralelu između Šumovske i Englerta, odnosno Dostojevskog i Ane Grigorjevne Snitkine - budući da nagrađivano ostvarenje implicira kako su njih dvoje zajedno pisali čuveni roman „Idiot“.

- Ne bih rekao da smo toliko narcisoidni da se poredimo sa genijem kakav je Dostojevski bio još za života. Lična veza je možda u paru lutalica koji putuje sa Istoka na Zapad. To nas podseća na početak našeg puta pre više od dvadeset godina, kada smo kao mladi ljudi izašli iz poljske filmske škole. Poljska je tada bila mlada demokratija i bili smo zadivljeni mogućnostima, festivalima poput Kana i Londona. U tome prepoznajemo nešto svoje u odnosu Dostojevskog i njegove supruge. Tu je i činjenica da tokom stvaranja ponekad možete biti užasni prema sopstvenoj porodici. Naše porodice to dobro znaju. Važna je i dinamika muško-ženskog odnosa. Satima smo čitali sve što smo mogli da pronađemo: Anine dnevnike, pisma, memoare - ispričao je Englert.

Bravurozni glumački duo u filmu čine Ejmi Lu Vud i Džoni Flin, a njihova interpretacija odnosa ovih istorijskih ličnosti je veoma savremena. U skladu sa aktuelnim tendencijama preispitivanja velikih istorijskih (muških) autoriteta, film prikazuje Dostojevskog sa značajnom dozom humora, kao nezrelog i na momente veoma infantilnog; sa druge strane, ne radi se o odnosu koji je prikazan crno-belo i rediteljski duo se ne svrstava na nečiju stranu. Odnos Fjodora i Ane je turbulentan i haotičan, ali slojevit i kompleksan, a naposletku ispunjen ljubavlju i dubokim uzajamnim emocijama.

- Njih dvoje su ponekad smešni a da toga nisu ni svesni. To nam je blisko. Veoma smo iskreni i posvećeni onome što radimo, a to često ima nepredviđene posledice i dovodi do neobičnih situacija. Mislim da smo se i s tim povezali - rekao je Englert, a na to se nadovezala Šumovska:

- Ostavili smo im prostor da likove ispune sopstvenim emocijama i idejama. Imali su mnogo slobode. Naravno, kada osetimo da nešto ide pogrešno, reagujemo. To se češće događalo sa Džonijem, jer mnogo analizira i veoma je intelektualan. Ponekad smo morali da ga zaustavimo. On bi se iznenadio, povukao korak unazad i na kraju rekao: „U redu, u pravu ste“. Dajemo glumcima mnogo slobode i mislim da je to jedan od razloga zbog kojih žele da rade sa nama.

Dilon umalo Dostojevski

Interesantno je da je jedno vreme za glavnu mušku ulogu, Dostojevskog u igri bio i čuveni holivudski glumac Met Dilon.

- Dilon je zaista bio prva ideja. Čak se više ne sećam odakle je došla, verovatno od agenata. Deo procesa finansiranja je i to da se neka imena najave u časopisima poput „Varajetija“, a to ne radimo mi nego producenti. Pomislila sam: ako bude Met Dilon, naći ćemo način. Lik bi svakako bio potpuno drugačiji. Ali, onda je došla Nina Gold, direktorka kastinga koja sada radi na novom Džejmsu Bondu. Veoma je uticajna i sjajna u poslu. Upoznala sam je dok smo zajedno bile u festivalskom žiriju i sprijateljile smo se. Rekla mi je da će nam pomoći da pronađemo pravog Dostojevskog i predložila Džonija Flina. Do samog kraja insistirala je na njemu, iako se čas činilo da može da snima, čas da ne može. Nudili su nam drugog glumca, a mi smo već očajnički želeli da snimimo film. Nina je bila uporna: pokušajte sa Džonijem, jer drugi glumac, po njenom mišljenju, neće uspeti da iznese tu ulogu. Mnogo nam je pomogla. Prvi put u životu tako sam blisko sarađivala sa direktorkom kastinga i već razmišljam da je angažujem na sledećem projektu - navela je Šumovska.

Skoplje puno kontrasta

Rediteljski duo osvrnuo se i na sam boravak u Skopjlu, posebno u kontekstu činjenice da će glavni grad Severne Makedonije 2028. biti Evropska prestonica kulture. Malgožata Šumovska je ovaj grad okarakterisala kao „poseban“ i istakla da je to nešto što treba iskoristiti.

- Na osnovu poljskog iskustva, mislim da je najveća greška zemalja poput naših kada pred svetom pokušavaju da budu nešto što nisu. Na primer, da se predstavljaju kao savršene demokratije nalik nekim drugim državama. Treba da iskoristimo svoju neukroćenost, divlje elemente naše prirode, lokalnu hranu - ovde imate neverovatnu hranu - i sve autentične lokalne osobenosti kojih se ljudi možda čak stide. Prošli smo kroz to u Poljskoj. Napravili smo mnogo grešaka u predstavljanju svoje zemlje, ali smo napokon počeli da pronalazimo način da budemo ponosni na sopstvenu kulturu - istakla je Šumovska.

Mihal Englert je priznao da u Skoplju pažnju odmah privuku kontrasti, koji su „uvek zanimljivi filmskim autorima“.

- Imate ih mnogo u arhitekturi i u multikulturnom karakteru grada. Danas je strašno koliko se sve ujednačava, uključujući i filmsku industriju. Zato je taj identitet toliko zanimljiv.