Milica Mandić oprostila se od Olimpijskih igara zlatom - bolje nije moglo, i donela je Srbiji treću medalju u Tokiju. A, kako je sve počelo?
Senzacionalno je Milica osvojila najsjajnije odličje u Japanu, a karijeru za pamćenje najavila je još u Londonu 2012. godine kada je postala olimpijska šampionka. Lansirala je tekvondo u popularne sportove i mnoge devojčice i dečaci pohrlili su da se okušaju u ovom sportu.
Velike zasluge za uspehe ima i trener Dragan Jović Gale, koji ne prestaje da ispisuje istoriju ovog sporta.
PROČITAJTE JOŠ
Sa Milicom je udario temelje sporta koji nam je doneo i Tijanu Bogdanović, još jednu devojku koja je srebrom u Riju 2016. potvrdila da ovaj sport ima veliku budućnost u Srbiji, a bronzom u Tokiju nastavila da piše istoriju.
Pandemija koronavirusa poremetila je planove, odložilo se sve za godinu dana, ali vredelo je čekati.
Milica je još ranije najavila da će završiti karijeru posle Tokija, ali…
„Kako je napredovalo širenje cele ove situacije bila sam svesna da je to jedna od opcija. Znam da je doneta prava odluka u ovom momentu. Zdravlje je na prvom mestu i ne treba ga ugroziti ni po koju cenu, ali mi je to ipak teško palo. Ove godine je trebalo da završim karijeru posle Igara. Sada se sve pomera, i još mi treba vremena da procesuiram ove događaje. Ne mogu da kažem da sam izgubila nešto. OI su samo odložene za godinu dana, a samim tim je pomeren kraj moje karijere. Trudim se da izvlačim najbolje iz ove situacije i da radim na sebi što više u ovim momentima“, rekla je Mandićeva u aprilu prošle godine.
Ipak, njene reči iz prestonice Japana, nakon što je stavila zlato oko vrata, kao da su ostavile prostor da se predomisli.
„Treba mi odmor, da se slegnu utisci. Imam takve ljude i takvu podršku… Ako budem planirala da nastavim znam da imam jaka leđa„, navela je carica Milica.
Paralelno, već duže vreme obavljala funkciju predsednice Sportske komisije Olimpijskog komiteta Srbije, ali to joj nije odvlačilo fokus sa priprema za novi uspeh u karijeri.
U svojoj bogatoj istoriji nije samo osvajala medalje, već je mnogim devojčicama bila uzor, čak i interkontinentalno.
Bila je inspiracija i Aleksandri Zolotić, Amerikanki srpskog porekla i korena, koja je u Tokiju donela selekciji SAD prvo zlato u istoriji u tekvondou.
Upravo londonsko zlato Mandićeve bilo je dovoljno Aleksandri 2012. da upre prstom u TV i kaže: „Hoću i ja da budem olimpijska šampionka u tekvondou“.
„Nisam to znala, to je uvek lepo čuti. Ona je sjajan borac, gledala sam njene mečeve, išla je jako do kraja, zaslužila je zlato u teškoj kategoriji. Srećna sam što imam takav uticaj, nisam bila svesna da će to biti tako brzo. Ponosna sam zbog toga i srećna što sam što propagiramo prave vrednosti. Ovo je najlepši život koji sam mogla da izaberem“.
Mandićeva je u prvoj rundi pobedila Fejt Ogalo sa 13:0, bila je ubedljiva i defanzivno savršena protiv inferiorne Kenijke, a onda je usledio nešto ozbiljniji ispit. U četvrtfinalu je savladala Aleksandru Kovalčuk sa 11:4, a rezultat je bio ubedljiviji od same partije.
U borbi za odličje, rivalka je bila Altea Loran, devojka koja je posle drame morala da prizna poraz sa 7:5. Usledilo je i finale, ali medalja je već bila u džepu i to je donelo veliki uzdah olakšanja da sa zlatom krene put Beograda.
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar