Milenko Sebić, srpski strelac i osvajač bronzane medalje na Olimpijskim igrama u Tokiju, po dolasku u Srbiju posetio je Nova.rs i otkrio detalje istorijskog uspeha.
Nasmejan, neposredan, sa gotovo dva metra visine kao dobroćudni džin među strelcima… Uneo je Milenko Sebić olimpijski duh u redakciju Nova.rs i posle istorijskog uspeha umor kao da ne postoji.
Vremenska razlika posle povratka muči gotovo sve naše sportiste, ali za sa medaljom oko vrata sve se daleko lakše podnosi.
PROČITAJTE JOŠ
Sebić je u disciplini malokalibarska puška trostav osvojio olimpijsku bronzu, što je bila peta medalja za Srbiju u Tokiju. Po dolasku u Beograd dočekali su ga trubači, porodica i prijatelji, utisci se i dalje sabiraju, a on na sve gleda prilično skromno.
Veliki šampioni pokazaju najveće ljudske crte kada u trenucima najvećih uspeha misle na druge. O svemu tome je Sebić govorio za Nova.rs, najpre uz osvrt na poslednje trenutke finala za prepričavanje na Olimpijskim igrama.
„Sada gledam odlično na finale, srećan sam zbog medalje. Zaista je bilo teško, ali mi je teži bio osnovni deo jer sam znao za šta se borim i koliko mi rezultatski treba do tog finala. Isto sam znao da ako se ne izborim neću ni biti u tom finalu. Kada sam došao u finale, samo po sebi je teško, sve zavisi od situacije“, otkriva Sebić za Nova.rs.
Belorus Šerbačević je imao jedan katastrofalan hitac, Kuliš je upucao metu hrvatskog takmičara umesto svoje, mnogo toga se dogodilo?
„Prvo sam bio na drugom mestu posle prve serije u klečećem stavu, a onda sam gađao solidno, ali ne toliko dobro što mi kažemo na ‘pune centre’. Imao sam centre, ali oni nisu bili jaki, zaostajao sam, u principu ne mnogo. Prva dva stava se gađaju najbolje, a onda sledi stojeći stav. U njemu je rasplet, tu može da se nadoknadi i po tri, četiri, pa i pet krugova. Zato me svi i kažu ‘Krenuo si dobro, pa si pao, mislili smo nema šanse’. Stojeći sam odradio korektno i zadovoljan sam, u njemu je najbitnije da ostanete pribrani i da kada napravite grešku ona bude minimalna. Kao što se desilo Sergeju Kulišu koji je promašio drugu metu i Šerbačeviću koji je ‘opalio’ šesticu. To su stvari koje se dešavaju, nije ništa novo. Mnogo je ružno kada se to desi na Olimpijskim igrama, to je takmičenje za koje svi radimo četiri ili u ovom slučaju pet godina i onda se desi to što se desi“.
Protiv Norvežanina Jon-Hermana Hega ste se borili za olimpijsku bronzu, kako izgledaju ti trenuci?
„Posle dve serije sam pratio rezultat na semaforu još od klečećeg stava. Znao sam da u stojećem treba da odgađam dobre prve dve serije i video sam koliko zaostaje Heg za mnom. U jednom trenutku sam imao 1,3, 1,4 tako nešto. Pogodio sam 9,5 i došli smo na razliku 0,7. Pogledao sam: Dobro, imam prednost. Ali u stojećem stavu možete da pokvarite to vrlo lako. Uvek je gađao pre mene, on je opalio metak i obično publika reaguje kada je dobar pogodak, navijaju, ili kad je loš čuje se „Uuu“. U tom trenutku – niko ništa. Zapitao sam se šta se desilo dok sam nišanio. Znači da je tu negde ili je dobra devetka ili neki slabiji centar. Podigao sam, video sliku da je to to, povukao i rekao ‘Dobar je’. Pogledam 10,0 znao sam da je tu jer je njemu potreban baš dobar centar, a publika nije odreagovala. Nije bilo puno ljudi, ali bili su tu ti strelci koji su gađali.“
Da li je bilo slavlja u Tokiju ili u Srbiji?
„Još uvek nisam proslavio medalju kako treba. U Tokiju zbog svih restrikcija nismo mogli da slavimo, imao sam lep doček naših sportista, popričali smo i pozdravili se. Ovde sam imao lep doček na aerodromu i jedan ručak sa roditeljima i rodbinom. Nadam se dočeku prvo kod nas, pa u Trsteniku.“
Jednom prilikom ste rekli da vam je supruga Alina promenila život. Na šta ste tačno mislili?
„Istina. Moja supruga je Ruskinja i bila je u nacionalnom timu Rusije. Završila je fakultet koji je usko vezan za streljaštvo i ona je prošla rusku školu, koja je jedna od najboljih na svetu. Rusija je jedna od velesila streljačkih, sad i Kinezi. Ipak, i Kinezi rade po tom ruskom principu. Došla je ovde, krenuli smo da radimo zajedno. Spojili smo evropsku i rusku školu i napravili smo dobitnu kombinaciju.“
Oduševili ste sve ne samo bronzom, već i gestom kada ste medalju posvetili preminuloj Bobani Momčilović Veličković, našoj trofejnoj strelkinji?
„Sam taj moj čin pokazuje koliko mi je značila. Bila mi je prijateljica koju sam mnogo cenio i poštovao iz mnogo razloga. Ona je bila vrhunski sportista, desilo se to što se desilo. Znam da je ona uz nas i da nas prati, želeo sam da pokažem da i mi sada mislimo na nju“, završio je Sebić sa suzama u očima.
Narednih dana na našem portalu i u dnevnom listu „Nova“ čeka vas opširan intervju i veoma zanimljiva priča sa Milenkom Sebićem o putu do olimpijske medalje, planovima i Igrama u Parizu 2024, otkrio nam je kako je upoznao suprugu i zašto su rešili da se venčaju baš u trenerkama, ali i iskreno govorio o svim onim teškim trenucima koje život nosi.
Bonus video: Ko je Milenko Sebić?
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar