Košarkašice nisu umorne, one vole Srbiju malo drugačije

Sportisti kažu da u karijeri nema veće časti i ponosa od igranja za Srbiju. Ako to kaže i Novak Đoković, ko smo mi iza tastature da ne verujemo u to.Ponos i čast. Neopisive emocije kad srce hoće da iskoči, kad se sav naježiš. Zvanje legende, status besmrtnosti kada sa reprezentacijom nešto uradiš. Nole ima 20 grend slem titula, verovatno je i najveći sportista u istoriji, čovek je oborio silne rekorde, pa opet najviše uživa kad ima priliku da sa Srbijom osvoji trofej.Neki drugi, pak, budu umorni kada je potrebno da igraju za Srbiju, pa se dogodi ono što je u zemlji košarke nepojmljivo da se desi. Neuspeh koji boli malko više od nekog drugog, jer košarka je ovde religija.U redu je da ste umorni i da nešto ne možete, ili ne želite, ali zato oni koji mogu i žele, e oni, ili one su istinski junaci i heroine.Sad zamislite da ste preležali koronu, koja ostavlja posledice takve da znaju i vrapci na grani, a rešite da igrate košarku. Da li to ludost? Možda... Ali da Sonja Vasić nije dobila sve potrebne dozvole i da nije prošla sve neophodne lekarske preglede, sigurno ne bi ugrozila sopstveno zdravlje.Isto tako je mogla da kaže da je umorna, od kovida ili čega god drugog, iako Srbija zove.Ne, ona koja je bezbroj puta dolazila kući na štakama, rešila je da još jednom zapleše na parketu. E, da, i ona je MVP, i to Evrobasketa, i to šampionata na kojem je Srbija osvojila trofej i zlatnim slovima iznova ispisala istoriju srpske košarke."Sad još samo da se vratim u trening", rekla mi je uoči leta za Tokio. Iako je danima ležala u bolnici, dok se njen suprug, veslač Miloš Vasić u Tokiju borio takođe s koronom u karantinu, čim je dobila dozvolu rešila je da se pridruži ekipi i ode na Olimpijske igre.

E, to je Sonja Vasić, dvostruka evropska šampionka i osvajačica bronze sa EP 2019. u Beogradu, vlasnica olimpijske bronze iz Rija, i još mnogo, mnogo klupskih trofeja i MVP priznanja.Ona je primer za generacije, ona je uzor devojčicama koje sada više nego ikad bacaju na koš i ne ugledaju se na raznorazne likove sa TV."Da bi bio istinski uspešan moraš biti fanatik. Ta preterana predanost, zaslepljenost i odanost se lako prepoznaje među tebi sličnima. Miloš i ja smo se i tu prepoznali odmah. Poslednje dve godine delimo isti san, gde će biti prekretnica naše porodice. Verovatno nećemo biti na planiranom nivou za nas, ali izlazimo iz ovoga zajedno, snažniji posle još jednog izazova. Hvala svima koji su nam pomogli u ovom periodu. Hvala svima koji su brinuli. Hvala i onima i koji nisu bili baš humani, jer ništa te ne gura napred ko inat i srdžba", poentirala je Sonja.Postoji i Jelena Bruks, kapiten - ali u svakom smislu te reči. I na terenu, i van njega. Uvek tu da pomogne, usmeri, predvodi, preuzme odgovornost.Da sa bebom u naručju dođe na pripreme. Da, bebom, od tri meseca.

Odavno je svoje ime „zabetonirala“ u istoriji srpske ženske košarke. Kažem, ne znam kakvo je stanje uma i tela posle porođaja, jedino sam čuo desetine primera, ali je manje-više univerzalno da i ne budeš baš sav svoj.Zamislite da trenirate košarku do osmog meseca trudnoće, a da tri tri meseca posle porođaja već budete u dvorani na reprezentativnoj akciji. Je l' uopšte možete to da zamislite? Ne, ni ja...Ali, rođena Kragujevčanka voli košarku i nadasve voli da igra za reprezentaciju. I ne igra da bi joj neko rekao "hvala", već zato što želi. Sin Mateo bio je "glavni" tokom Evrobasketa 2019. u Srbiji, zajedno sa njim izašla je na postoje i ponosno oko vrata stavila medalju.„Mene su roditelji tako vaspitavali da je reprezentacija iznad svega. Išla sam i povređena na pripreme koje su trajale i dva i po meseca. Igra se u inostranstvu, ali se živi za Srbiju, za naš tim“, rekla je Bruks svojevremeno za „Politiku“.Mališan u naručju, bronza oko vrata i kapitenka koja zrači istinskom srećom! Zvuči kao moderna bajka u kojoj glavna junakinja i pored svega nije umorna.Postoji i Dajana Butulija, pa sebi neki daju pravo da kažu šta će i zašto tu. Pa, Marina Maljković je rešila da bude tu, a ta ista Marina je među najzaslužnijima što srpska ženska košarka postoji. I ne samo da postoji, već je sa njom na kormilu došla do neslućenih visina i uspeha koji će se prepričavati.

E, ta Dajana Butulija takođe posebno doživljava igranje za Srbiju. I kad pomisli da je gotovo - nije. Vuče dres reprezentacije kao nijedan drugi.Zajedno sa Sonjom, Jelenom i Anom Dabović godinama predstavlja okosnicu nacionalnog tima. I dok su se prošle godine spremale za odložene Olimpijske igre, a svet obuhvatila korona, ona je krenula u svoju životnu bitku."Imala sam velikih zdravstvenih problema, baš sam bila ‘zaglavila’. Imala sam tri teške operacije, sa totalnom anestezijom i 10 meseci nisam smela da potrčim. Sad je sve dobro, mislila sam da neću uspeti da se vratim, nisam više dete“, otkrila je Butulija za Nova.rs u junu pred Evrobasket.Težina njenih reči govori sama za sebe. Nije više dete, već ima 35. Nije potrčala 10 meseci, ali, zamislite, ni ona nije bila umorna, već je uvek tu za Srbiju.Ili neverovatna Tina Krajišnik čija je postala kultna rečenica ‘Jao, treneru, za ovo se živi‘, koju je na pobedničkom postolju posle osvajanja Evrobasketa ispalila u čast svih teških trenutaka koje je prošla i pet operacija nakon čega je sva istrajnost dobila smisao.„Čast je predstavljati Srbiju po svetu! Domovina se brani lepotom i čašću i znanjem, domovina se brani životom i lepim vaspitanjem! A mi domovinu predstavljamo svakog leta sa najvećim poštovanjem“, i dalje sa balkona Skupštine grada odzvanjaju reči Sonje Vasić, koja je recitovala „Domovina se brani lepotom“ od Ljubivoja Ršumovića na dočeku posle Evrobasketa.Sonja, Jelena i Dajana posle Tokija završavaju reprezentativnu karijeru, ali njihova ljubav prema igranju u dresu Srbije ostaje kao primer svima.

BONUS VIDEO Tina Krajišnik o tajni uspeha košarkašica Srbije

video-cdn src="https://best-vod.umn.cdn.united.cloud/stream?asset=intervjutinakrajisnikds-novas-worldwide&stream=hp1400&t=0&player=m3u8v&sp=novas&u=novas&p=n0v43!23t001" video-id="2091687"]Pratite nas i na društvenim mrežama:FacebookTwitterInstagram