2
Kada odete u bilo koji grad dozvolite sebi da se "otvorite" za neka nova iskustva. Nije ovog travel blog (iako jedan verovatno i sami pratite na Instagramu), a teško da bi se moglo nazvati putopisom sa Rolan Garosa. Verovatno bi prota Mateja Nenadović ovo okarakterisao kao crticu iz Pariza.
Kada odete u bilo koji grad (čak i ako se on ne zove Valjevo) uvek ćete pokušati da usvojite barem delom tog lokalnog, izvornog iskustva. Kao turista retko kada možete da proživite sve na pravi način, ali činjenica da ste zbog Rolan Garosa smešteni dve nedelje u jednom gradu upadate u mnogo realnije probleme.
PROČITAJTE JOŠ
Doduše i u one nerealne poput činjenice da sam završio zaključan u Domu invalida. Kako se to desilo je teško objasniti, ali je činjenica da je čovek koji je nas dvojicu konačno video ostao šokiran i pitao je „Šta ćete vi ovde?“. U principu smo mislili da je to prilično zgodna prečica dok nismo videli da su se vrata za nama automatski zatvorila, a da su zidine opasane šiljcima koje je nemoguće obići.
Ipak, biće dovoljno vremena da govorimo o haosu koji nudi francuski gradski prevoz (štrajk radnika metroa, autobusa i tramavaja se dešava gotovo naizmenično i ciklično svake godine kada sam ovde), ali i problematičnom ponašanju zbog nedostatka volje da se sluša nešto na engleskom. Izgleda da ih ni nova, informatička revolucija nije podstakla dovoljno želju da se komunicira na engleskom.
Upravo zbog toga se uvek zaričem da u Italiji i Francuskoj pričam na srpskom, ali nekako uvek odlučim sa engleskim. Obično zažalim jer me sačekaju jedno prevrtanje očima i potezi kao da pokušavaju da aktiviraju padobranom dok me gledaju u oči i da se spasu ovog razgovora.
Ovog puta je scenario bio drugačiji. Pošto su mi uzeli već sedam evra za jedan kapućino na kompleksu (7,2 da budem precizniji) odlučio sam da pokušam da vratim čašu i da refundiram dva evra. Naravno, više iz znatiželje kako to funkcioniše jer ne daju papirni novac, već prislanjate karticu i – onda vam uplaćuju na račun. Više iz znatiželje nego iz bilo čega drugog, ali nisam mogao da pronađem taj odgovarajući kiosk.
Dođem do deska za informacije počnem da kukam na engleskom i dve devojke mi objašnjavaju. U jednom trenutku jedna maše rukom, zaustavlja drugu dok govori i kaže mi: Ma samo tu desno, pa odmah levo. Na srpskom naravno.
„Vi ste naše?“, otelo mi se odmah.
Potvrdile su i poručile da im je trebalo vremena da pročitaju šta mi piše na akreditaciji (21 slovo imena i prezimena prim. aut.) i da je tek onda provalila. Ispostavilo se da sada i ovde ima naših ljudi, ne samo u kuhinji kao prošle godine. Veća je šansa da vam na Rolan Garosu odgovori neko na srpskom nego Francuz na engleskom. I to jeste slučaj jer su se ljudi zbunjeno okretali da vide kada god bi govorili srpski. Jednstavno smo lako prepoznatljivi i odmah čujemo sopstveni jezik.
Kiša je ipak napravila još jedan problem, a to je da kada konačno stane – ne možete da priđete terenima. Kakve akreditacije, pa ljudi stoje na klupicama, vise na zidovima. Sve je puno da punije ne može. Pričali smo sa jednim britanskim parom koji je došao u 11.00 u utorak na kompleks u 14.20 su izašli bez da su odgledali i jedan jedini poen.
Imali su samo „ground pass“, odnosno ulaznicu za kompleks koja garantuje da možete da vidite sve terene osim ona dva najveća. A jedino se na njima igrao tenis.
Kiša je napravila i novi problem ljudima, ali najgore od svega još nije kraj.
Padaće u sredu, u četvrtak, u petak. Gotovo čitave dane. Padaće i padaće. I ne želi da stane. To ne utiče na Novaka Đokovića, ali utiče na psihičko zdravlje svih ostalih. Sada treba očekivati neočekivane odluke, tako je Tejlor Fric jedva uspeo da se koncentriše za meč protiv Federika Korije jer su mu rekli da za 30 minuta mora na teren. Narušili su njegovu rutinu od 90 minuta, a na kraj je odbio da izađe na teren pre nego što prođe 45 minuta. Da, toliko je to nekada teško.
I da, nisu mi refundirali dva evra. Tražili su mi kao dokaz i račun. Račun koji se ne izdaje u medija baru.
BONUS VIDEO Poslednji poen Đokovića u prvom setu
