Paradoks: Novaku povreda može da razbistri glavu - ima dva puta

Sada već ne postoji nijedan čovek u Srbiji koji ne zna da je Đoković odlučio da operiše medijalni meniskus desnog kolena (sada polako savladavamo i osnove anatomije) u jednom privatnoj pariskoj klinici, ali niko ne zna šta njemu trenutno prolazi kroz glavu.

Neverovatno je kako je uspeo da izvuče meč na jednom potpuno zdravom kolenu, sa maksimalnom dozom lekova protiv bolova i u trenucima kada je imao brejk zaostatka u četvrtom setu što je moglo da znači eliminaciju sa turnira. Uprkos svemu je uspeo da odigra meč, a onda je dan kasnije saopštio da je vreme da se povuče i da razmotri dalje medicinske korake.

Usledila je operacija i period u kom će moći da razmisli šta da radi dalje. U bliskoj, ali i daljoj budućnosti. Đoković je tako, potpuno paradoksalno, ovom povredom možda došao do tačke da sebe stavi pred trenutak istine. Pred sopstveni unutrašnji poligraf. Da sasluša svoje emocije, želje, motive. I spremnost na neprestanu žrtvu i dalje. Odricanje koje traje sada već više od 30 godina. Od kada je prvi put na Kopaoniku uhvatio reket u ruke.

Sada je morao da se pogleda u ogledalo i da razmisli da li vredi vratiti se na teren i uraditi sve što je moguće da se najlepša srpska teniska bajka nastavi još malo. Na sreću, odlučio je da doda još nekoliko pogavlja. Barem još nekoliko.

Odlučio je da uradi sve što je potrebno da bude spreman i da dočeka Olimpijske igre što je moguće spremniji sa obzirom na trenutnu situaciju, pa je zbog toga i očekivano što se odlučio na manji medicinski zahvat. Đoković je i sam priznao da se u ovim momentima karijere kada je uradio toliko stvari u tenisu koje nikada pre nisu viđene muči da pronađe motivaciju. Teško je raditi jedan posao 30 godina, a kamoli raditi ga tako da većinu vremena budete najbolji na svetu. Zvanično 428 nedelja.

Ipak, teško je iznova posvećivati čitave dane pripremi, mečevima, ishrani, oporavku, treningu...

„Varira motivacija, nije konstantno. Jedne nedelje je ovako, druge onako. Pokušavam u celom procesu da održim kontakt sa najvišim nivoom posvećenosti profesionalnom tenisu i onome što je neophodno za dalje takmičenje i osvajanje najvećih trofeja. Da uradim ono što je do mene – kondicija, tenis, ishrana, psihologija, da održim neminovni nivo predanosti radu da bih i dalje pretendovao za grend slem titule“, rekao je Đoković pre čitavog problema se desnim kolenom.

Ipak, neke stvari su netaknute sumnjom da je možda došao trenutak da se odmori od ovakvog života.

"Na slemovima ima i dalje motivacije na pretek. Na ostalim turnirima je dosta smanjeno, ali slemovi, reprezentacija… To me i dalje pokreće, daje mi snagu i volju. U suštini, to je meni i dovoljno u ovoj fazi karijere, zato se i dalje bavim. Rang mi nije više prioritet, to me ne interesuje, uradio sam tu poprilično dobar posao. Trudim se i da uživam u svemu, što nije uvek moguće, pogotovo ako nemam najmilije sa sobom, onda je otežano, ali dobro, to je nova faza u mentalnom smislu koju moram da obradim i da se na nju adaptiram".

Sada je došao do još jedne faze. Da li će mu tri nedelje bez tenisa, koliko se prognozira da će trajati pauza, dovesti do toga da kaže: "Ovo mi je nedostajalo, da odmaram i da se posvetim porodici" ili će pak biti "Ovako izgleda penzija? Daj da grizem koliko god mogu".

To su dva puta koja se sada nalaze pred njim. I nekako se čini da će razbistriti glavu, da će vratiti fokus, pa je tako paradoksalno jedna potencijalno užasna, a nesumnjivo loša situacija napravila podlogu da iz nje iznikne nešto dobro.

Ovo je ona čuvena Novakova planina. Ovo je onaj cvet koji se pojavi prvi nakon smaka.

Ovo je novi početak.

Ta sposobnost Đokovića da jasno postavi prioritete je često potcenjena, ali je podjednako bitna za njegovu formulu uspeha, barem koliko i njegov perfekcionizam.

Sada se sve ponovo sklapa.

BONUS VIDEO Novak Đoković Miljanu: Šta nazad?