Ima li nade?
Kada se govori o modernom profesionalnom sportu, na prvi pogled je sve šljašteće. Šampionske konfete, motivišuće parole i priče, prkos logici i zdravom razumu, nezabeležena ljubav prema igri…
PROČITAJTE JOŠ...
Tako Tom Brejdi će imati punih 45 u septembru, ali želi da sa Tampa Bej Bakanirsima osvoji drugi prsten od dolaska na Floridu, a osmi ukupno u karijeri (sa Nju Ingland Pejtriotsima je osvojio šest). Zlatan Ibrahimović će kao 41-godišnjak pokušati da kao džoker pomogne Milanu u pokušaju da odbrani titulu u Seriji A, Lebron Džejms je još uvek jedna od prvih zvezda NBA lige, iako ima 37 godina. Luis Hamilton, sedmostruki prvak sveta u Formuli 1, takođe sa 37 godina, uprkos nešto slabijem početku sezone, počeo je da se probija ka samom vrhu, a da još uvek nije zaboravio da vozi pokazao je i Fernando Alonso, 41-godišnjak u bolidu Alpine.
No, to je ona sjajna, šljašteća strana medalje. A kao svaka medalja, i ova ima drugu, mračniju stranu, zbog koje sve veći broj sportista iz dana u dan odlučuje da gotovo u zenitu karijere napusti sportska borilišta i navijače natera da se zapitaju – zbog čega?
Poslednji primer dolazi iz Sjedinjenih Američkih Država, gde je sjajni trkač (raning bek) Sijetl Sihoksa i jedna od NFL zvezda Kris Karson odlučio da se povuče u 27. godini.
Pre njega, istim putem krenuli su nekadašnji defanzivac San Francisko Fortinanjnersa Kris Borland, zatim nekadašnja zvezda Baltimor Rejvensa Džon Určel, svet je u stanju šoka dočekao vest o povlačenju Ešli Barti, 27-godišnje teniserke iz Australije koja je u momentu penzionisanja bila prva na svetu…
I čini se da nije kraj. Tačnije, uzevši u obzir dešavanja u svetu sporta i trendove koji su na snazi poslednjih godina, čini se da je pitanje trenutka kada će profesionalni sport doživeti masovni egzodus najvećih zvezda usled sve većih problema sa kojima se susreće.
Prošlog leta u Tokiju, olimpijska šampionka Simon Bajls odustala je od daljeg takmičenja nakon što joj se javila anoksioznost tokom jedne vežbe, zbog čega je postojala velika mogućnost greške, što je moglo da dovede do ozbiljne povrede. Teniserka Naomi Osaka je izazvala dosta kontroverze, a potom se i povukla sa Rolan Garosa nakon što je dovela u pitanje potrebu da teniseri budu primorani da daju izjave nakon mečeva, čak i kada to ne žele, i najavila da će na drugom grend slem turniru sezone učestvovati ali bez izjava medijima, zbog čega se našla na udaru javnosti.
Zbog toga je usledila pauza u karijeri, a utisak je da Osaka od tog momenta mnogo više razmišlja o stvarima koje nisu vezane za „beli sport“.
Dominik Tim je pre oko godinu dana takođe zbog problema sa mentalnim zdravljem odlučio da je trenutak da se, bar na neko vreme, skloni sa teniske pozornice.
I u svetu fudbala nije drugačije – svež je još uvek slučaj supertalentovanog nemačkog fudbalera Sebastijana Dajslera koji je trebalo da postane jedna od najvećih zvezda na svetu, ali je umesto slave u dresu Bajerna iz Minhena sa samo 27 godina rekao „zbogom“.
Razloga za to je više, ali je suština ista – „zamor materijala“.
Uprkos svim gore opisanim „šljaštećim“ detaljima, svakodnevica profesionalnog sportiste redovno prolazi kroz tri veoma negativne stvari od kojih nema leka.
Prva je istrošenost. Kalendari sportskih organizacija su nemilosrdni, o čemu najbolje može da posvedoči vaterpolo reprezentacija Srbije, koja je doživela debakl na prethodna dva takmičenja (Svetsko prvenstvo i Svetska liga) u najvećoj meri zbog nehumano zgusnutog kalendara. Takođe, burne reakcije stigle su iz istog razloga i od strane brojnih fudbalera, koji su reagovali na četiri utakmice u Ligi nacija, i to u sezoni kada ih očekuje veoma zgusnut kalendar u klupskim takmičenjima zbog Svetskog prvenstva koje je na programu u novembru i decembru ove godine.
O haosu u košarci kada je u pitanju kalendar izlišno je više i pričati – 34 utakmice u Evroligi, domaća prvenstva, kupovi… I na kraju, kao „šlag na torti“, reprezentativni prozori (u kojima najčešće nema najboljih igrača, doduše).
Kada se na to doda i pritisak – ne toliko rezultata, koliko opšte javnosti, situacija postaje alarmantna, što se vidi na partijama, pa na kraju dana najviše trpi sam sport.
Sve to zapravo od aktivnosti kojom su počeli da se bave iz užitka i ljubavi stvori mučenje bez ikakve mogućnosti bega zbog „lupe javnosti“, pa mlade sportske nade sve češće odlučuju da se iz tog sporta i povuku kako bi izbegli da mesece provedu u centru pažnje, hteli to oni ili ne (najbolji primer je Novak Đoković – činjenica da je izdržao sam haos u Australiji i vratio se dovoljno jak da osvoji Vimbldon je za divljenje). A mnogi takav pritisak, i to konstantan, ne mogu da izdrže.
PROČITAJTE JOŠ...
I, gde nas to dovodi?
Do gore spomenutog razvoja situacije – mlade sportske nade sve više biraju da – na duže ili kraće – siđu sa pozornice kako bi o(p)stali u modernom društvu i ostali, pritom, dovoljno funkcionalni za učestvovanje u svakodnevnim aktivnostima. A s ozbirom na to da, bar iz perspektive modernih sportskih organizacija i saveza, sve to ne izgleda kao dovoljno važno da se stvari promene na iole ozbiljnijem nivou, javlja se sasvim opravdan strah da će sport u narednim godinama doživeti ogroman pad u kvalitetu, a mladi i talentovani mladići i devojke karijeru graditi na nekom drugom mestu i na neki drugi način, kako bi sačuvali sopstveno zdravlje.
Uostalom, nije potrebno ići dalje od slučaja Ešli Barti.
Devojka od 27 godina odlučila je da se povuče u trenutku kada je postigla jedan od najvećih uspeha u karijeri. Kao razloge navela je istrošenost i nedostatak motiva da se dalje takmiči, što je simptomatično, jer je težak višegodišnji rad tek zapravo počeo da se isplaćuje, a njegove plodove je praktično tek trebalo da počne da „ubira“.
A ako je za jednu šampionku takvog formata – i to popularnu i omiljenu širom sveta – sve to bilo previše… Kolika je granica za ostale?
BONUS VIDEO Sebastian Fetel ide u penziju
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar