0
Jedno dete je u nekoj sobi pre 21 godinu vikalo i ridalo u jastuk kao da mu se ceo svet ruši, a rušila mu se samo zamisao da smo nepobedivi u košarci.
Ispred na ulici je bio postavljen TV odakle su se još uvek čuli zvuci, uzdasi, psovke, a iz sobe pored se odjednom prolomio snop urlika kakvi vas isteraju iz pameti.
PROČITAJTE JOŠ:
Bodiroga je dao trojku. Ima nade, to je to. Divac, neće bacanja, Skonokini, faul, nije! Ide produžetak, ide i zlato. To dete koje je ridalo u sobi jer njegova zemlja gubi u finalu Svetskog prvenstva u košarci okrenulo je svoja osećanja od tuge do euforije za dva i po minuta.
Toliko je bilo potrebno da se sve preokrene pre 21 godinu i da Bodiroga ubaci prvo loptu koja je zaigrala na obruču, pa onda trojku, onda i od table. Juga je odbranila svetski tron i niko nije ni zamišljao da će proći 21 godina pre nego što osetimo da smo bili tako blizu ponavljanju tog uspeha.
Srbija je u nedelju igrala finale Mundobasketa u Manili sa selekcijom Nemačke i izgubila je 83:77. Pre 21 godinu bilo je 84:77 za Jugoslaviju za koju su igrali Stojaković, Bodiroga, Divac, Tomašević.
Svako finale posle tog, završavano je ubedljivo u korist pobednika. Ovo u nedelju je prekinulo taj niz, ali kao da smo mi i ovog puta platili neki ceh jer smo u završnici Indijanapolisa imali sreće.
Kao da nas zbog toga neki kosmos kažnjava, pa smo, sada već decenijama osuđeni na srebra. Porukama mi se posle Kanade javio kolega Sale iz Hrvatske i moram da priznam za neke stvari otvorio oči. Rekao mi je da sam nezahvalan, jer mi je u očima, kao i onom detetu u meni pre 20 i kusur godina blještao samo sjaj medalje, a ne kako se do nje došlo. I ko je do nje došao. A kad odrastemo, onda valjda treba da gledamo širu sliku.
I stvarno, nezahvalan, jer se kod nas nekako očekuje da dođemo do nokaut faza velikih takmičenja u košarci, čak i kad znamo da nam ona klupska nije najbolja, makar u domaćoj ligi i kad znamo da ni sada nismo mogli da pošaljemo najbolje igrače na turnir, iz ma kojih razloga.
„Vi, Srbi i kad pošaljete C tim, odete do medalje i imate jednog Svetu Pešića, a kod vas ga prozivaju. Pa sramota! Evo dajte nama jednog Pešića, mi ćemo vama koga hoćete“, otprilike su ovako grmele glasovne poruke prijatelja, koje vas stvarno nateraju da se zamislite.
Odmah posle finala i poraza od Nemačke masa ljudi je podelila na društvenim mrežama objavu „Srebrni momci“, uz fotografiju 12 košarkaša koji su otišli do finala, tamo poklekli na jednu četvrtinu i pred sopstvenim nedaćama i pred protivnikom, ali i pred sudijama.
Ne mogu da ćutim o onome što me tišti, ali ni da u tome tražim primarno opravdanje. Da smo pokradeni u nekim situacijama, jesmo.
Ne može niko da mi objasni da koleno u stomak ili grudi na šutu gde odbrabemni igrač kači loptu, mogu da budu tri bacanja, a ne i nesportska lična. Ne može niko da mi kaže da sudija ne gleda drugi ugao snimka iz kog se vidi da je ruka na leđima igrača koji trči kontru i da je to običan faul.
Ne može niko ni da mi kaže da kad osetite u dva, tri napada da vas sudije ne štite, da vam se neće odseći noge i ruke, jer razlika u košarkaškom kvalitetu nije baš 15, 20 razlike.
A možda i jeste, ali tu onda treba postaviti neke stvari na svoje mesto. Možda BI BILA, da smo mogli da se suprotstavimo punom snagom i da su nam svi koji su otišli na turnir bili potpuno zdravi i spremni. Idemo redom… Najpre, ovi momci su zlatni momci, da se razumemo. To što imaju srebrne medalje u rukama, to je nešto stvarno manje važno.
Oni su zlatni po nekim drugim kvalitetima zbog kojih treba da budemo ponosni na njih i tu nema rasprave. Onako ljudski, ne sećam se da je jedna ekipa ovako iskreno želela da igra zajedno i da se niko nije bunio na ulogu koju ima u ekipi.
Svako se tome prilagodio, radio svoj posao i onda vam prija kad jedan Nikola Jović kaže da mu je drago što je bolji čovek više nego bolji igrač uz ekipu. Svi smo se nervirali, ali ako znamo kako su ti momci ginuli jedan za drugog na terenu, kako su se pokrivali i branili, a onda i napadali, kako da kritikujemo Gudurića za promašaj više nego što će on sam pojesti džigericu?
Čovek je znao da ima šut karijere u rukama, onaj o kom mašta svaki klinac. Ili bar tu negde, jer je ovo bilo za izjednačenje. Kako da kritikujemo Nikolu Milutinova ako znamo da je zbog udarca koji je dobio na meču s Kanadom jedva hodao i na treningu pred finale, pa je igrao pod injekcijama?
Kako da kritikujemo Bogdana Bogdanovića ako znamo da je bio bolestan za to finale, dok je deo plana da se uspori Denis Šruder u njemu odmah preplovljen tako što se Ognjen Dobrić povredio u prvih pet minuta.
Naravno da nećemo zaboraviti da je Boriša Simanić ostao bez bubrega na turniru, da je Aleksa Avramović odigrao verovatno neke od utakmica života zbog kojih je prozvan ministrom odbrane. Pa i on i Petrušev su se povređivali u prvim utakmicama, pa se vraćali. Sve to uzme danak.
Energija kojom su ti ljudi igrali je zarazna. Ona kojom su se smejali široko i iskreno posle pobeda je još zaraznija. Pokazuje koliko im je stalo. Pokazuje i da zaslužuju da im damo srce kao što su neki naši navijači obećali Boriši.
Samo u toj trećoj četvrtini sa Nemačkom se videlo da su ramena i glave malo oborenije nego inače. Krivo im je sada zbog toga, krivo je svima nama, što ne menja činjenicu da i srebro nije loše i da je osvojena karta za Olimpijske igre.
Više nema opasnosti da se desi neka Italija usred Beograda i da se najveći turnir na svetu propusti zbog jednog naivnog poraza. Srbija se u Manili vratila tamo gde joj je mesto, a nama ostaje da ispravimo KSS i da kažemo da to nisu srebrni, nego zlatni momci i da kažemo zaslužuju maksimalno poštovanje i naklon, od prvog do poslednjeg.
BONUS VIDEO:
