Žoc setno o Savoviću i lekciji koju je naučio na sahrani

Podeli:
Foto: Printscreen Youtube

Željko Obradović, srpski košarkaški trener, prisetio se nekih detalja i godina prijateljstva sa Milenkom Savovićem, preminulom legendom Partizana.

Obojica su bili deo trofejne generacije crno-belih s početka devedesetih godina prošlog veka, svako u svojoj ulozi. Obradović je tokom komemoracije u petak oslikao onu ljudsku stranu čoveka koji je 12 sezona nosio dres crno-belih.

PROČITAJTE JOŠ:

Opisao je zbog čega je Savović bio tako markantna pojava, ali i zašto je bio specifična ličnost i toliko voljen u društvu.

„Moje druženje sa Savom je počelo negde 1978. kad smo igrali u tadašnjoj juniorskoj reprezentaciji. Odmah je kliknulo nešto i prijateljstvo je trajalo sve ove godine. Uvek smo se razumeli i pomagali. Nešto ranije je došao u Partizan, pre mene. Došao sam 1984. i ovde mogu da vidim neke ljude iz te generacije koji su me sačekali, prihvatili kao i Sava. Teška vremena smo živeli, ali nam je bilo mnogo lepo“, počeo je Obradović svoju priču.

On je tokom komemoracije opisao i neke anegdote koje su delila dvojica velikih prijatelja tokom mladosti.

„Nalazili smo se po stanovima i kad je Boban Petrović prvi dobio stan pravili smo žurke kod njega i spavali, neki po krevetima, neki po podu i strunjačama. Bilo nam je lepo i vodili smo računa jedni o drugima. U to vreme ni Sava ni ja nismo imali auto, pa smo se snalazili tako što smo jurili Bobana Petrovića ili Miška Marića da nas voze ili smo išli autobusom. A kad se pojavi čovek od 210 cm u autobusu, ljudi onda reaguju i čude se ‘otkud ovaj, šta radi ovde’. U to vreme smo počeli da se družimo Bogdan Diklić, Sava i ja“.

„Uvek od ujutru do uveče, stalno smo smišljali i šale. Ja sam bio Cvrle jer sam bio najmanji, Cvrčak su me zvali, Dika je bio Ćora zbog onih naočara, a Savi smo govorili da nije normalan, jer da jeste ne bi imao dva metra i deset. Ono što je bilo fascinantno, gde god smo se pojavljivali Sava je privlačio pažnju. Visok, lep, prav kao strela, a bogami umeo je i da priča lepo i ostavlja utisak na žensku populaciju“, ispričao je Žoc.

Dodaje da je jednom prilikom prepevao pesmu svom kumu baš zbog toga što su ga volele devojke.

„Imam kuma, lepši je od mene, njega vole devojke i žene. Lepši mu je život nego bajka, lepotana rodila ga majka. Tu je negde ta priča došla i do Nene, ali je shvatila koliko je ponosna kakvog muža ima“, kaže Obradović.

Foto: Srđan Stevanović/Starsport

Posebno ističe Savovićeve zasluge za uspeh Partizana iz 1992. godine kada je zemlja bila pod sankcijama, a crno-beli se spremali u Španiji za veliki uspeh srpske klupske košarke.

„Negde kad smo završavali karijeru igrača, Kića je kao i uvek osetio neke stvari i postavio je Savu za sportskog direktora i to je ta godina kad smo uspeli da budemo prvaci Evrope. Savine zasluge za to su neverovatne. Ne bih to znao, ono što jesam znao bilo je koliko je dobar odnos uspostavio sa igračima. Njegova je zasluga što smo igrali u Fuenlabradi. U dogovoru sa Hozeom Kintanom, koji mi se javio pre neki dan kad je čuo da je Sava umro. Nas su zvali Partizan iz Fuenlabrade i on je otišao tamo pre nas, video sve te ljude i dogovorio uslove“, napominje čuveni trener.

Na Savovića se oslanjao kada god mu je bilo teško, jer je znao da može da računa na njega, ali iako su se poznavali „u dušu“, ni Željko nije znao baš sve.

„Nastavili smo posle i u reprezentaciji. Uvek sam ga zvao u najtežim trenucima u životu. To je valjda tako kad nekom veruješ i kad ti je neko drag i kad znaš da će ti neko reći, ne ono što želiš da čuješ, nego ono što je istina. Zadesio sam se u Čačku kad mi je stigla vest da Save više nema. Brat mi je ispričao priču koju nisam znao. Kad smo se vratili sa Fajnal fora u Istanbulu, sačekali su me otac i brat i on mi je rekao da nisam video tu situaciju kad sam se okrenuo, da je Sava izvadio novac da im da, kad se budu vraćali u Čačak da svrate. Nisam imao pojma, to mi je tad ispričao“.

Foto: Pedja Milosavljevic / STARSPORT

Milenko Savović je sahranjen u Trebinju u sredu. Tamo je bio i Željko Obradović, ali i „Savin“ prvi trener iz detinjstva.

„Taj dan na groblju u Trebinju posle sahrane, prišao mi je jedan čovek. Mislim da se zove Rade Aleksić i bio je Savin prvi trener. Malo mi je ispričao o tome kakav je Sava bio u tom periodu. To je inače otac onog heroja iz Trebinja koji je poginuo. Iskoristio sam priliku da mu čestitam kakvog je heroja imao. A on mi je onda održao lekciju i rekao ‘moj sin je i danas živ zahvaljujući vama i svim ljudima koji ga i dalje spominju’. Nadam se da ćemo i dalje nastaviti da spominjemo Savu, jer je on to zaslužio“, konstatovao je Obradović i zatražio od prisutnih aplauz za preminulog prijatelja.

Pratite nas i na društvenim mrežama:

Facebook

Twitter

Instagram

Komentari

Vaš komentar