Srbija još bolja nego prošle godine - to zna i Pešić, ali...

Naravno da je svaka medalja uspeh, naravno da volimo naše košarkaše i kada izgube, ali u vazduhu se oseća da je vreme za zlato i da bi to bila prava kruna jednog tima, koji u sebi ima veoma iskusne lidere, ali i mladu snagu motivisanu da zaokruži jednu prelepu priču i ciklus.

Vratimo se dve godine unazad, kada je Srbija bez Nikole Jokića i Vasilija Micića, ali predvođena Bogdanom Bogdanovićem stigla do finala Mundobasketa, potpuno neočekivano. Sjedinjene Američke Države na tom turniru u Manili nisu osvojile ni medalju, dok je Srbija poražena od Nemačke u dramatičnom finalu, koje je moglo da se okrene i na našu stranu.

Setimo se one promašene trojke Marka Gudurića iz kornera u poslednjem minutu za izjednačenje...

Iako je ostao žal za tim porazom u finalu, svi ljubitelji košarke u Srbiji bili su ponosni na "orlove" zbog uspeha koji su ostvarili.

Godinu dana kasnije, manje-više isti tim, pojačan Jokićem i Micićem, otišao je u Pariz na Olimpijske igre. Očekivanja su bila veća nego pred Mundobasket, a naši košarkaši ponovo su nam priredili spektakl za pamćenje.

Poraženi su "orlovi" u polufinalu od verovatno najjačeg tima Amerike u istoriji košarke - 95:91. Srbija je bila bolja većim delom utakmice, diktirala je tempo i održavala prednost, ali su onda Stef Kari, Kevin Durent i Lebron Džejms uz pomoć Džoela Embida "dodali gas" i režirali preokret (pomogle i sudije, ali nećemo sad o tome).

Za svega jedan dan izabranici Svetislava Pešića uspeli su da se oporave i psihički i fizički, izašli su na teren kao pobednici protiv Nemačke, te su uspešno i okončali taj susret vredan bronzane medalje.

Medalja sa OI jeste u teoriji po vrednosti slabija nego ona sa Svetskog prvenstva, ali je odmah bilo jasno da je olimpijski turnir bio mnogo jači - možda i najjači u istoriji. Bronza je sijala zlatnim sjajem, mada taj meč sa Amerikom i dalje ne možemo da prežalimo - bili smo tako blizu senzacije...

Još tada se videlo da Srbija u najjačem sastavu može da parira Amerikancima. Nije to bila slučajnost. Na terenu se pokazalo koliko je Srbija moćna i spremna za medalju na kom god se turniru pojavi.

Godinu dana kasnije "orlove" čeka Evrobasket i sjajna prilika da se ciklus sa Pešićem zatvori zlatom. Da će biti lako, to sigurno ne, ima mnogo kandidata za medalje (Francuska, Grčka, Turska, Italija...), ali Srbija je prvi favorit i sa tim teretom znaju da se nose i Pešić i njegovi izabranici - od prvog do poslednjeg.

U pripremnom periodu Srbija je pobedila sedam puta zaredom, na četiri meča postizala je više od 100 poena i svaki duel je završen dvocifrenim plusom za naš tim. Iako je rano donositi zaključke, deluje da je ovaj tim još bolji i zreliji nego prošle godine, napadački još potentniji, a detalji u defanzivi će se "doterati" u narednim danima.

Na pripremama su pobeđene selekcije koje su kandidati za medalju (Grčka, Nemačka, pa i Slovenija), dok protiv onih koje su slabijeg kvaliteta nije bilo nikakvih poteškoća (Bosna i Hercegovina, Poljska, Kipar i Češka). Tako to rade najbolji.

Kada u timu imate 12 igrača, od kojih svako preti na drugačiji način, a pritom se radi o vrhunskom kvalitetu, onda je zaista teško zamisliti da baš svi ili većina podbace na nekoj utakmici. Tako je i sa ovom Srbijom. Opuštanja ne treba da ima, kako nam se ne bi ponovila ona Italija iz osmine finala EP 2022. godine, ali za sada "orlovi" izgledaju nepobedivo.

Iskren da budem, zaista ne znam šta treba da se desi, pa da ova Srbija ne uzme (zlatnu) medalju. Garancije ne postoje kada je reč o osvajanju medalja, ali i sam Pešić je svestan kakav kvalitet posedujemo i koliko smo moćni - ne samo zbog Jokića, Bogdanovića i Micića, već zbog timskog duga i ekipe u kojoj se u svakom momentu zna šta ko i kako radi.

Nećemo da žurimo, nema ni potrebe - vreme je da uživamo u najboljoj košarci u Evropi, a glavni režiseri su naši košarkaši. Teren je uvek bio najbolji pokazatelj kvaliteta, tako će biti i ovog puta.

Srećno u Rigi!