Nema više popravnog i povratka nazad, vreme je da se preuzme odgovornost

Srbija u subotu od 20:15 igra protiv Finske u meču osmine finala i sada više nema nazad. "Orlovi" su posle sjajnih priprema i uspona i padova tokom grupne faze sada na delu puta gde jedan pogrešan korak znači kraj.

Teret zlata, uloge prvog favorita pre početka turnira, lidera u vidu generacijskog igrača kakav je Nikola Jokić bili su narativ koji nas je pratio od trenutka kad je postalo jasno da će selektor Svetislav Pešić imati na raspolaganju sve igrače koje želi i sve najbolje što Srbija ima.

Leto je bilo euforično, Srbija je gazila sve pred sobom, ali kada je krenula prava stvar krenule su i rupe na putu.

Jedna takva nam je "otkinula točak". Bogdan Bogdanović koji je kao kapiten trebalo da u Rigi doživi krunu svoje reprezentativne karijere, doživeo je povredu zbog koje više ne može da pomogne svojim saigračima.

Kao da je to odjednom promenilo čitavu energiju oko selekcije Srbije, a ni "orlovi" nisu izgledali onako monstruozno ubedljivo kao u prethodnom periodu.

Utisak je dobrim delom i usled novonastale situacije koja je podrazumevala da u hodu treba da se promene uloge i ispitaju neke opcije za nastavak turnira.

Potraga za novim liderom

Srbija u Nikoli Jokiću i dalje ima najboljeg igrača, ne samo turnira već i sveta i tu počinje i završava se svaka priča o prvom favoritu. Ipak, da to neće biti dovoljno, pokazao je dvoboj sa Turcima. Nekoliko selekcija na turniru ima sjajnu rotaciju u reketu, kao i sledeći rival Srbije Finska sa Laurijem Markanenom.

To je pokazala i Turska sa najpribližnijom verzijom Nikole Jokića Alperenom Šengunom koji je uspeo da anulira prednost našeg asa, a onda omogući Šejnu Larkinu i Čediju Osmanu da naprave razliku uz pomoć ostatka koji je pogodio kada je trebalo.

Jasno je dakle da Srbija mora da pronađe opcije koje će davati stabilnu produkciju u spoljnoj liniji i preuzeti lidersku ulogu Bogdana Bogdanovića na tom delu.

To će rasteretiti Jokića, ekipu kada on nije na terenu i dati preko potrebnu sigurnosnu mrežu.

I kada pogledate naš tim, jasno je da malo koja ekipa ima takvu dubinu i da ima materijala da se stvari prekomponuju, a mi vratimo na pravi kolosek.

Marko Gudurić koji iza sebe ima sezonu karijere pokazao je na Fajnal foru da igra najbolje kada je najpotrebnije. I tu je lopta bila u njegovim rukama kada se lomio rezultat i kada je na taj način Fenerbahčeu doneo evropsku titulu.

Sada su i za Srbiju došle takve utakmice i ne treba sumnjati da se Gudurić neće kriti od lopte. Uostalom kada se sve uzme u obzir, on nam je najbolja opcija kada govorimo o kombinaciji kreacije i napadačkog učinka u spoljnoj liniji.

To sve ima i Vasilije Micić, čak i brzinu više, ali se kod njega oseća odsustvo igranja, marginalne uloge u NBA i povrede. Bljeskovi na momente na turniru pokazuju šta sve može, ali ostaje upitnik o sposobnosti da to radi u kontinuitetu.

I on u svojoj karijeri ima brdo pogođenih velikih šuteva i rešenih mečeva i ostaje nada da je selektorova želja da ga razigra po svaku cenu dala rezultata.

Srbiji uz Gudurića i pre svega Jokića ne treba Micić iz prajma u Efesu, već samo deo njegovog repertoara iz tog perioda.

Ako se te dve kockice slože kako treba, sve ostalo će poput domino efekta doći na svoje mesto.

Tada će igrači uloge poput Alekse Avramovića, Vanje Marinkovića, Ognjena Dobrića i Stefana Jovića imati mnogo lakši posao i manje opterećenje, a to onda daje i dodatnu dimenziju ulozi Nikole Jovića koji najviše ima koristi od ovakvog sistema.

Srbija u ovakvoj varijanti ponovo postaje neprikosnoveni broj jedan i veliki favorit za zlato.

Prvi odgovor da li smo na dobrom putu imaćemo protiv Finske u subotu, a mi se nadamo da je to samo prvi u nizu od četiri rebusa koje ćemo da rešimo do kraja prvenstva.