Pucali su mnogi odnosi između igrača, trenera i klubova, ali kad dođe do tužbe, onda znamo da nešto debelo ne valja.
E to se desilo pre nekoliko dana kada je odjeknula vest da je Saša Obradović tužio Crvenu zvezdu i da potražuje novac preko suda.
PROČITAJTE JOŠ:
Nije bio raspoložen da priča o ovom pitanju, to je negde i očekivano, ali se može nazreti da je ogorčen zbog epiloga i onoga kako je napustio klupu.
Stiče se utisak kao da je „najuren“. Naravno, šta se tu desilo između njega i kluba poznato je samo Obradoviću i upravi Zvezde na čelu sa Nebojšom Čovićem, ali je sigurna jedna stvar – teško da bi tužio klub da nije apsolutno bio siguran da to treba da uradi.
Ružno je kada takve vesti osvanu na naslovnim stranama, tim pre što znamo da je Obradović veliki navijač kluba sa Malog Kalemegdana.
Igrao je za Zvezdu tokom osamdesetih i devedesetih u nekoliko navrata i kao igrač je ostavio u tom klubu sedam, osam godina karijere.
Po oproštaju, u decembru 2020. je rekao da mu je samo žao što nije doživeo kao trener atmosferu i navijače na tribinama.
Na obostrano zadovoljstvo je došao u klub prošlog leta i čak i navijačkim krugovima je taj dolazak komentarisan sa uzbuđenjem i kao dobro rešenje.
Međutim, rezultati i očekivanja se nisu poklopili, Zvezda u Evroligi nije briljirala, nanizala je više poraza i to je odmah bio okidač za razlaz sa čovekom koji traži isplatu kompletnog dvogodišnjeg ugovora, plus premije za Kup Radivoja Koraća.
Strpljenje je u modernom sportu precenjen pojam i nema ga ni za nekoga ko može da se nazove legendom jednog kluba.
Obradović to kao igrač ostaje zauvek, ali i pored nesporne ljubavi prema crveno-belima, u jednom trenutku je verovatno stao, zamislio se i rekao „ok, meni su ipak bitniji moja porodica i egzistencija“.
Sasvim logično. Svako ko veruje da bi ljubav prema klubu stavio ispred ljubavi prema svojoj porodici ili egzistenciji, najčešće živi u zabludi.
Zato u sukobu te dve ljubavi „strada“ klub. Bilo je na tone slučajeva kada su igrači opraštali novac „večitim rivalima“, u fudbalu je to svojevremeno bio primer Darka Lazovića, bilo ih je još.
Nešto slično se nekako po pravilu dešavalo da ne bi ostajalo „zle krvi“ ili daljeg zameranja na relaciji kluba i igrača/trenera.
I je li to normalno stanje? Ok, klub pomogne nekom igraču ili treneru da postane vidljiviji i proda se dalje, ali njegovu upravu niko ne bije po ušima da mu nudi novac koji ne može da mu isplati, ili uslove koje ne može da ispuni. Nepošteno je.
S te strane je potpuno jasno zašto se pojedinci odluče da presaviju tabak i odu na sud protiv Zvezde i Partizana. Tako je bilo i sa Duškom Vujoševićem.
Čovek u koga se i danas kune vaskolika navijačka publika Partizana, doneo je crno-belima neke od najvećih radosti tokom skoro deceniju i po boravka na njihovoj klupi.
Iznedrio je neke od igrača poput Bogdana Bogdanovića, koji i danas predstavlja nosioca igre reprezentacije, poslao je Novicu Veličkovića u Real Madrid, Nikolu Pekovića preko Panatinaikosa u NBA, a Partizan je odveo na Fajnal for Evrolige 2010. u pariskom Bersiju.
Iste te godine srce je mnogim igračima Partizana stalo na 0,6 sekundi kada je Dušan Kecman šokirao Cibonu, već opijenu slavljem zbog trofeja u Jadranskoj ligi.
Vujošević nesporno voli Partizan, radovao se svom silom svakoj pobedi, ali je 2017. tužio klub i tražio zaostala dugovanja.
Više puta je opominjao klub izjavama da mu dugovanja nisu izmirena i na kraju je povukao radikalan potez. Igračima i trenerima su u tom smislu na raspolaganju BAT i arbitražni sud FIBA.
Klubovi mogu da budu u blokadi i da ostanu bez mogućnosti da dovode pojačanja dok ne isplate zaostale zarade, što domaćim klubovima nije nepoznato.
„Kada sam otišao iz Partizana, klub je prema meni ostao dužan za skoro tri godine. Te tri godine su se osvajale titule, prodavani su igrači, ali plata nije stizala. Nije mi to bio prioritet, pa mi je za tri godine, od ukupnog iznosa, isplaćen veoma mali deo. Napravljan je reprogram, po kojem je odbijeno oko 100.000 zbog kazni i telefona, napravljene su rate na pet godina, od kojih mi je isplaćena samo prva. Plasiraju se informacije iz kluba, netačno i lukavo, da kasne samo dve rate, a problem je što kasne godinu dana“, rekao je Vujošević po podizanju tužbe.
Decembra 2017. godine obavestio je klub da je dobio spor i zatražio je 113.000 evra, što je potvrdio i predsednik KK Partizan Ostoja Mijailović.
„Mislim da je Vujošević obeležio jedan deo istorije Partizana i da je čovek koji neće staviti svilen gajtan klubu oko vrata“, rekao je Mijailović.
Dodao je da Partizan u tom trenutku ne može da isplati dugovanja, ali od svakog rukovodioca nekako neodgovorno zvuči kada kaže „valjda neće…“, o čemu god da je reč.
Amerikanci uvek pričaju „nadaj se najboljem, spremi se za najgore“. To u našim klubovima kao da ne razumeju ili samo idu po principu „ma lako ćemo“.
To je i deo razloga zašto se neko ko je igrao, pa se onda oseti izigranim, razljuti pa tuži jedan od dva najveća srpska kluba.
I dok je Obradović proveo u Zvezdi tek nekoliko meseci, efektivno oko tri, mada je došao u junu, a otišao u decembru, Vujošević je bio u Partizanu više puta, prvo kao asistent, onda kao trener od 1986. do 1989, pa 1990/1991.
Od 2001. do 2010. uzdigao je generaciju koja je dominirala ovdašnjom košarkom, a onda je bio još jednom u klubu od 2012. do 2015 i osvojio sve osim Evrolige.
Na jedan koš je izgubio polufinale od Olimpijakosa u Parizu, a u finalu ko zna šta bi bilo. Kada se podvuče crta, sve to ga nije sprečilo da traži ono što je zaradio.
Isti je slučaj bio i sa više košarkaša. Ovaj sport prosto nije kao fudbal gde se fudbaler može prodati i za 10, 15 miliona evra, novac se u evropskoj košarci teže okreće.
Onda su i plate manje i transferi pristupačniji. Bar u Evropi. To je deo razloga zašto je sada Partizan u problemu posle sezone iz snova. Mnogo je novca potrošeno lani…
Sva je prilika da će i Zvezda i Partizan nastaviti da zapadaju u ovakve situacije. Zvezdu je tako tužio Nemanja Dangubić 2019, pre njega Milko Bjelica, Boban Marjanović.
Ne treba ni spominjati imena Gala Mekela, Kvinsija Milera, Eltona Brauna jer su oni ipak stranci koji ne posmatraju crveno ili crno-bele na isti način.
Kada je reč o Partizanu, njega su između ostalih tužili i Milan Mačvan, Dušan Kecman i Miroslav Raduljica.
Ako Raduljica i nije toliko navijački ostrašćen, Mačvan i Kecman su više puta pokazali privrženost klubu, a Dušan je 2014. potraživao 15-20 hiljada evra.
Mačvan je to učinio skorije, u novembru prošle godine zbog sume od oko stotinak hiljada evra. Nije malo. Ova dugovanja nastala su još u sezonama 2011/2012 i 2014/2015.
Pritom, Milan je inicijalno oprostio crno-belima 45.000 i pošto dogovor nije ispoštovan, dug je opet uvećan. Manje ili više svaki ljubitelj sporta u Srbiji podržava neki od klubova, ali ne radi u njima ili zadužuje njihovu opremu.
Zato se kod navijača ili pristalica olako osuđuju oni koji samo odluče da traže ono što su zaradili, iako klubovi ponekad ne poštuju ni svoje osvedočene legende, terajući ih na poteze koje niko ne želi da povuče.
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare