Da li verujemo u Srbiju i Piksija? O, da, verujemo! Da li strahujemo? O, da, strahujemo

Ali, da se ne lažemo, verovatno smo i jedna od retkih zemalja u kojoj bi bivši neuspešni ministar poljoprivrede (čitaj Branislav Nedimović, p.a.) sada malo da vodi Fudbalski savez Srbije. Čisto da ima neki poslić, da dobije utešnu nagradu za dobijenu nogu u Vladi.Zapretili su, međutim, igrači i selektor da niko pred Mundijal ne pokušava da kadrira, jer to može možda u Istočnom Timoru ili Južnom Sudanu... Mmmmm, možda može i kod nas, samo oni toga nisu svesni, jer dugo su rezidenti drugih, uglavnom civilizovanijih zemalja. Zato se i plašimo pred ovo Svetsko prvenstvo, koje samo što nije počelo.Kada sam spomenuo predsednika i Katar verujem da niste prvo pomislili na čoveka s "nosom terijera" koji prognozira da će Srbija igrati u polufinalu "ako i on uđe u avion", ali u isto vreme i objašnjava da neće put Dohe, jer znate "Kosovo i Metohija, problemi, ucene, saterivanje uza zid, krvoproliće"...Ne, nismo pomislili na njega.Mislimo na sve bivše ministre od Rasima Ljajića do spomenutog Branislava Nedimovića, koji levitiraju kao jogi letači oko Terazija 35 (sedište Fudbalskog saveza Srbije, p.a.) i čekaju da se prizemlje u fotelju Slaviše Kokeze, bivšeg predsednika FSS, tajkuna koji je predsednika Srbije ujeo za srce jer je malo "radio protiv njegove bezbednosti", "malo kraduckao po carini" i podosta verovatno platio odstupnicu iz FSS, javnosti, političkog života, a možda i iz Srbije.Da se ne lažemo, jedina smo verovatno zemlja i u kojoj je selektor (čitaj Dragan Stojković Piksi, p.a.) ujedno i vd predsednika, vd generalnog sekretara, vd ekonoma, i u kojoj selektor ima svog kandidata za predsednika. Prvo je to bio Marko Pantelić, ali se "brat Pantela" nešto izgleda zaigrao, jer sam prisustvovao njegovom "predsedničkom radnom ručku", pa je umesto njega preko noći u prvi plan iskočio Nenad Bjeković. To je bilo neprihvatljivo rešenje za Crvenu zvezdu i brojne delegate Skupštine FSS, s obzirom na to da na Izbornoj skupštini kvoruma nije bilo.Dakle, u zemlji bez predsednika, u zemlji gde bazeni služe da se u njima igra tenis, a velelepna sportska dvorana na Košutnjaku za pripremu olipijaca, u koju su slupani milioni, zvrji prazna jer, "paisad", nema sprava, opreme, ničega, e u toj zemlji se jedna reprezentacija sprema za planetarnu smotru fudbala.Da li uoči početka Svetskog prvenstva u fudbalu verujemo u Srbiju? O, da, verujemo! Da li verujemo u selektora Dragana Stojkovića Piksija? O, da, verujemo! Da li, ipak, strahujemo kako ćemo proći u Kataru? O, da, strahujemo.Neko će reći da su naši stavovi onda kontroverzni. Ali, nije baš tako.#blockquote_0Iskustvo s prethodna tri Mundijal na kojima je učestvovala Srbija nas tera da budemo oprezni, da podržavamo nacionalni tim iz sveg srca, ali i da od njega ne očekujemo ništa, jer fraze da je veliki uspeh i sam plasman na Svetsko prvenstvo postale su surova realnost.Fudbal bez "loženja" nema nikakvog smisla. Čemu navijanje, ako ne smemo da mislimo da ćemo biti prvaci sveta. Ali, računajte onda svi i na slomljena srca i ko će posle i kako da ih leči. Za srpske fudbalere se govorilo da su "evropski Brazilci", u to danas niko ne veruje ali mit nije izdušio. Jedini problem je što nemamo nikakve veze sa Brazilom, a i Evropa nas voli koliko i pesak u oku, pa nas odbacuje kao strano telo. Doduše, obećala je da će nas primiti u svoju uniju 2000-neke, neke, mada nam sada deluje da je veća verovatnoća da zemlja "obrne krug", da se kontinenti ponovo spoje, pa budemo bliži Brazilu nego Uniji...Nego da se vratimo reprezentaciji Srbije, u koju i dalje verujemo.Srbija će četvrti put, u poslednjih pet Mundijala, igrati na završnom turniru. I četvrti put će pokušati da bar prođe grupu.Jasno vam je da kod nas "psihološko nasilje" i fudbal idu ruku pod ruku, i mi što više patimo zbog fudbala, što nas više ponize, rastuže, raspamete kao navijače, mi sve nestrpljivije čekamo novo takmičenje da vidimo "šta će da se desi" i "šta će da nam urade".Strast i ljubav nas teraju da verujemo u Srbiju, a iskustvo da strepimo.Na prethodna tri prvenstva na kojima je igrala Srbija desilo se ovo. Otišli smo s velikim trenerima u Nemačku 2006. i Južnu Afriku 2010. godine, Ilijom Petkovićem i Radomirom Antićem, moćnim ekipama, a tamo se zadržali kraće nego što su trajale pripreme za te Mundijale. U Nemačku smo otišli sa samo jednim primljenim golom, kao najčvršća ekipa u Evropi, a vratili smo se kao poslednjeplasirani tim. U Južnoj Africi su nam bila "otvorena" vrata polufinala, a izbacila nas je Australija još u grupi. I u Rusiji smo imali "osećaj za nešto veliko", ali Džaka i Šaćiri su nam srušili snove.Verujemo u Srbiju, ali smo i oprezni. Jer Piksi je Piksi, ali triput je triput.U suprotnom, opet ćemo se prisetiti citata iz "Pisma iz Srbije, Ima jedna zemlja...", Bojana Ljubenovića, "gde se istorija ponavlja svakog dana, gde se živi od budućnosti, jer je sadašnjost odavno potrošena", "gde si igraju i vole fudbal, a prvaci smo u vaterpolu..."BONUS VIDEO Imperator, mađioničar, lucidni veseljak, srpsko čudo vidi brže nego obični ljudi

video-cdn src="https://best-vod.umn.cdn.united.cloud/stream?asset=splicnakartasergejmilinkovicsavicgpfinal-novas-rs&stream=hp3500&t=0&player=m3u8v&sp=novas&u=novas&p=n0v43!23t001" video-id="4537650"]