Protivnici su prozvali Lionela Mesija i on je odgovorio. Enco Fernandez je majstorijom samo završio posao.
Direktno izveštavanje iz Katara donosi vam m&m’s.
Bilo je prethodnih dana mnogo šala na računa Lea Mesija. Kad ste ovde u Dohi, čujete ih skoro na svakom ćošku.
PROČITAJTE JOŠ:
Smešno je što, iako nisam neki veliki fan Argentinca, gajim poštovanje prema onome što je uradio u fudbalu i prema njegovoj veštini.
I to ne može da se obriše jednim podizanjem suknje nekoj ženi i pokušajem šaljivog pitanja: „Gde je Mesi“, samo zato što je Saudijska Arabija šokirala Argentinu sa 2:1.
Pa šta, Aleksandar Mitrović i Dušan Tadić su odigrali loše protiv Brazila i sad treba da ih ismevamo?
Ma dajte. Međutim, ovde je to navijačima nešto poput zasebnog sporta, pa vam onda bude glupo kad u metrou, onako smoreni, idete u apartman, a čujete kako jedni Brazilci slave pobedu nad Srbijom, ali drugi pevaju pogrdne pesme o Mesiju i Maradoni i veličaju Pelea.
Svako ima svog heroja i kad gledate to onako sa strane, objektivno, stvarno vam bude bezveze jer prelazi granicu smešnog i ide u banalnost.
Argentinci, čini se, ne bave se toliko tim tipom „navijačkog folklora“. Oni su u subotu imali zakazan meč sa Meksikom.
Očekujući da bi to moglo da bude zanimljivo, zaputio sam se ka Lusailu, dobro poznatim putem, jer je tamo Srbija izgubila od Brazila.
Gužva i vreva u metrou postala je ovih dana potpuno nesnosna, desetine zaposlenih sve teže kontrolišu gužve, pa svako utrčava u voz kako mu se prohte.
A van metroa, isti ti radnici zelenim ili crvenim svetlosnim lampicama na gotovo svakom pešačkom prelazu stoje i pokazuju kada može da se pređe, a kada ne.
Dok sam pomišljao kakvo je to traćenje resursa, u susret je krenula grupa od nekoliko Argentinaca koji su išli sa plaže Vest Bej u Dohi.
Kažu da će pobediti Meksiko, ne postavlja se pitanje. Saudijsku Arabiju su potpuno zaboravili kao da imaju amneziju, ili tako bar deluje ovako kad površno prozborite poneku sa njima.
Tu negde na pola puta do Lusaila, nije delovalo kao da ih ima bogzna koliko mada su po centru grada prethodnih dana pravili šou.
Tek kad sam stigao do stadiona, dobra tri i po, četiri sata pre početka meča, video sam da je plato ispred Lusaila, već bio praktično pun.
Meksikanci su bili potpuno u zelenom, pod raznim maskama i sa raznim dodacima na glavi. Kao u cirkusu!
Ali vrlo živopisni i zabavni. Dole ispred dve kapije poveća grupa Argentinaca skače i peva pa sigurno sat vremena bez prestanka.
Energija kakvu do sada niko nije video na Mundijalu. Nešto neverovatno. Zanimljiva mi je slika ostala u glavi, jer su jedina onako natmurena lica bili momci koji su obučeni u plavo-bele dresove, a da se videlo da nisu Argentinci.
Nama koji smo već desetak dana ovde, oni su postali deo „stadionskog inventara“, bez imalo zle namere, pošto su prosto došli tu da obave zadatak i popune broj.
Viđao sam ih čak i sa zastavama Srbije opasanim oko kukova, tako da – naviknete se. Jednostavno, Argentinaca i Meksikanaca je bilo mnogo i kao da nije bilo potrebe da se popunjava broj.
Kolega, koji je dotle bio sa mnom, otišao je na novinarski ulaz, a ja sam nastavio da posmatram kako se čekiraju karte, kako se „tapkaju“.
U jednom trenutku sam pomislio: „čoveče, što nisam na vreme uzeo kartu, da li da probam da probam da se provučem bez nje?“.
Brzo sam istresao tu pomisao iz glave, mada nema sumnje da bi od toga bila još neka nova i posebna priča.
Tim pre što znam za slučajeve da se tako „na buku“ nekoliko momaka provlačilo na neke druge mečeve.
Sve što je potrebno reći je da su na Argentinu i Meksiko dolazili svi društveni i starosni profili. Kad sam video trudnicu sa jasno izraženim stomakom, kako uz supruga koji gura kolica sa bebom, dolazi na meč, sve mi je bilo jasno.
To je pravi Mundijal. To je ono što smo čekali da vidimo dobrih deset dana. Meksikance i Argentince očito nije zanimalo šta se piše o Kataru kao organizatoru, o pravima radnika…
Pogrešno ili ne, zanimao ih je samo fudbal, zanimao ih je samo Lionel Mesi, samo Irving Lozano ili neko treći, četvrti, peti.
Zanimalo ih je da vide ono zbog čega su preleteli „pola globusa“ i to su i videli. Više su se radovali oni Južnoamerikanci u plavo-belim dresovima, koji su nosili perike poput Maradonine frizure u nacionalnim bojama, bubnjeve sa likom „El Pibea“ i Mesija.
Zasluženo ili ne, Argentina je održala živom nadu da će se boriti za „boginju“ dok god ima energije, a više mi je nego jasno da će njihovi navijači biti uz fudbalere do poslednjeg trenutka. I sve sam sigurniji da ni mi koji podržavamo Srbiju nemamo drugi izbor.
BONUS VIDEO: Pogledajte originani dres Maradone u kom je dao gol veka
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar