Zastrašujuća priča Španije tek počinje, može da nadmaši i najveću generaciju ikad

Španija je ponovo tamo gde njena fudbalska filozofija nalaže da joj je mesto – u samoj završnici, na korak od podizanja najvažnijeg pehara na planeti. U ovom istorijskom trenutku, popularna "crvena furija" ima priliku da uradi ono što uspeva samo odabranima, onima koji svojim postojanjem definišu čitave sportske epohe: da u isto vreme objedini titule šampiona Evrope i šampiona sveta.

Kada se baci pogled na bogatu istoriju ove igre, takav podvig je uvek bio ravan naučnoj fantastici. U modernoj eri fudbala, to je pošlo za rukom samo dvema imperijama. Prvi su to uradili Zapadni Nemci početkom sedamdesetih godina prošlog veka, kada je moćna mašinerija predvođena Francom Bekenbauerom i ubojitim Gerdom Milerom pokorila kontinent, a potom i planetu. Drugi put, svet je svedočio verovatno najdominantnijoj sili koja je ikada kročila na reprezentativne terene – španskoj generaciji koja je harala od 2008. do 2012. godine. Tada su genijalci poput Ćavija Ernandeza i Andresa Inieste, uz podršku Ikera Kasiljasa i Karlesa Pujola, spojili dve evropske krune i jednu svetsku titulu u Južnoj Africi, uspostavivši tki-taka teror nad ostatkom nemoćne planete.

Međutim, ono što aktuelni trenutak čini ne samo fascinantnim za neutralne posmatrače, već i istinski zastrašujućim za sve njihove rivale, jeste spoznaja da ova nova, moderna Španija ima realan potencijal da nadmaši čak i tu mitsku generaciju iz zlatnog doba. Razlog za ovakvu tvrdnju leži u prostoj matematici i biologiji: ovaj tim je zastrašujuće, bezobrazno mlad, a već se nalazi na samom krovu sveta.

Pogled na krštenice i datume rođenja glavnih protagonista ove španske fudbalske renesanse izaziva ozbiljnu jezu kod svih protivničkih selektora.

Lamine Jamal, momak koji sa takvom zastrašujućom lakoćom uništava najbolje i najskuplje odbrane sveta, tek je zakoračio u punoletstvo i ima samo 19 godina. Javnost često zaboravlja da je ovaj tinejdžer donedavno morao da radi domaće zadatke u hotelskoj sobi između utakmica grupne faze.

Niko Vilijams, vihor na krilu i momak koji unosi klasičan teror u protivničke bekove, takođe je na samom početku karijere sa tek navršene 23 godine.

Pau Kubarsi (19), defanzivni vunderkind iz Barselonine škole fudbala koji igra sa mirom i inteligencijom tridesetogodišnjeg veterana, tinejdžer je koji tek treba da razvije svoj puni fizički i taktički potencijal.

Kada na sve to dodate Pedrija, koji uprkos ogromnom stažu na velikoj sceni i dalje nema ni 25 godina, shvatate da je kostur ovog tima projektovan da vlada scenom u narednoj deceniji.

Prosečan uzrast nosilaca igre ove reprezentacije je debelo ispod 25 godina. Tek poneki igrač u ovom elitnom sastavu je prešao granicu od 30 godina života, što u prevodu znači da ova Španija, bez ijedne jedine korekcije, bez ijedne radikalne promene u sastavu, može u identičnom, a znatno zrelijem sastavu da izađe na teren i na sledećem Svetskom prvenstvu.

Dok će druge velike fudbalske nacije u narednim godinama prolaziti kroz bolne smene generacija, penzionisanja ključnih igrača i dramatične, neizvesne rekonstrukcije taktičkih sistema, Španci će ući u proces fine dorade mašinerije koja već sada melje sve pred mobom.

Ono što dodatno unosi paniku u tabor konkurenata jeste činjenica da španska fabrika talenata ne pokazuje ni najmanje znake usporavanja. Dok Jamal i Vilijams plešu po terenima najvećih stadiona, u mlađim kategorijama "furije" već stasavaju novi tinejdžeri sa identičnim fudbalskim genom, spremni da uskoče i donesu novu glad za trofejima. Sistem koji je uspostavljen u tamošnjem fudbalu obezbeđuje kontinuitet kakav niko drugi na svetu nema. Oni ne zavise od trenutnog bljeska ili jedne vanserijske generacije koja se rodi jednom u pedeset godina; oni su stvorili savršen sistem koji konstantno izbacuje asove svetske klase.

Moderni fudbal: Brži, direktniji i smrtonosniji

Postoji i jasna taktička razlika koja ovu generaciju čini opasnijom od prethodnih. Ćavijeva i Iniestina generacija je igrala fudbal apsolutne kontrole, davljenja protivnika beskonačnim posedom i hirurške preciznosti koja je ponekad znala da uspava publiku.

Ova nova Španija, pod komandom Luisa de la Fuentea, nudi nešto sasvim drugačije, savršeno prilagođeno modernom dobu ultrabrzog tranzicionog fudbala. Oni su brzi, vertikalni, smrtonosni u kontranapadima, a istovremeno tehnički besprekorni i mogu da dominiraju kroz posed. Oni ne žele samo da vam uzmu loptu i drže je u svom posedu; oni žele da vas unište brzinom, tempom i agresivnošću.

Zato priča koja se ove godine kruniše u velikom finalu nipošto nije kraj jednog uspešnog ciklusa. Ovo nije labudova pesma jedne generacije koja se polako oprašta od velikih turnira i reprezentativnog dresa. Ovo je, naprotiv, samo uvodno poglavlje, prva stranica u knjizi koja bi mogla potpuno da redefiniše modernu istoriju fudbala. Ako uspeju da objedine krune i popnu se na tron, ovi momci neće samo ponoviti uspeh svojih slavnih prethodnika iz 2010. godine. Oni će poslati jasnu i jezivu poruku celom svetu: zastrašujuća vladavina "crvene furije" je tek počela, a ono najbolje od njih tek treba da vidimo. Fudbalska Evropa i ostatak sveta su zvanično upozoreni, a spas se ne nazire na horizontu.