Selektore, ne ide se na Evro samo ako stalno ponavljamo da ćemo tamo i otići

Ništa bolje nije ni raspoloženje dok sa dve preostale žive moždane ćelije (stvarno su ratnici) u tri ujutro pokušavate da sastavite nešto što neće smrdeti na puku ozlojeđenost zbog drugog uzastopnog poraza od Mađarske na "Puškaš areni".Da se ne frljamo onim glupostima kako "svi danas igraju fudbal", jer najbolje reprezentacije uvek nailaze načine da pobeđuju te "sve koji igraju fudbal". Ako ovo i nije sramota, a onda je negde na granici sa sramotom to što za mesec dana dva puta gubimo od Mađara, što se dva puta nije dešavalo ni u kvalifikacijama protiv Francuza, Portugalaca, Hrvata, Italijana... Portugalci su nas tukli više od jedanput u borbi za Evro 2016, ali smo se 'iks' puta sastajali sa njima u kvalifikacijama.Fudbalska reprezentacija Srbije je došla u Mađarsku po pobedu da bi skoro pa rešila pitanje prvog mesta u grupi G i trasirala sebi put ka Evropskom 2024. Umesto toga, ćorak, 1:2. Opet.Od vere i nade u "dogodine u Nemačkoj", ostade samo: "do utorka i Crne Gore". Pa onda da vidimo šta ćemo, jer ovako nije dobro.Ponavljamo to kao papagaji već neko vreme kad govorimo o igri "orlova" i nikad kad se ponovi, ne prija.Došli smo dotle da još jedanput razbijamo glave šta nam se desilo i kako to da smo dvaput izgubili od ekipe, koja, saglasićemo se, ima tek nekoliko stvarno kvalitetnih igrača. Kako je opet duvala promaja u odbrani?Kako? Eto nečeg za razmišljanje i za selektora Dragana Stojkovića Piksija. Kaže da se mesec dana pripremao za ovaj meč i da se lično osećao bolje nego kad su ga čekale prazne tribine stadiona "Rajko Mitić" početkom septembra.Ne bih da zvučim zlurado, ali šta li bi se desilo da se nije mesec dana spremao za revanš s Mađarima, da li bismo primili onda primili četiri gola umesto dva?Da su vrhunska ekipa nisu, da su znali šta hoće da urade, jesu. I ako se dva puta za mesec dana ponovi da primamo naivne golove zbog grešaka odbrane, da ne koristimo svoje šanse i da nam presuđuju zahvaljujući nama, pa je li onda u redu i pošteno da kažemo da smo bolja ekipa i da nismo zaslužili ovo?Posle Beograda smo to mogli možda da kažemo, jer je utisak bio da poraz tamo nije zaslužen. Međutim, kako da to sada prevalimo preko jezika, ili tastature, kad su Mađari imali dve zicer šanse da nas potpuno dotuku u revanšu?Previše pitanja na jednom mestu i nedovoljno odgovora. Ni Strahinja Pavlović, strelac jedinog gola za Srbiju u ovom meču nije imao odgovor na isto pitanje, a pitanje zvuči tako zavodljivo jednostavno.

Englezi često ponavljaju ono: "fool me once, shame on you, fool me twice shame on me", ili u prevodu - prevari me jednom, sram te bilo, prevari me drugi put, sram bilo mene.Tako je i sa Srbijom i Mađarima u ove dve utakmice u kojima smo proćerdali šansu da već sad ne moramo da razmišljamo o tome šta će biti sa Crnogorcima u Beogradu i sa Bugarima u kom god gradu se taj meč bude igrao.Eksperiment sa povratkom Mijata Gaćinovića tri godine od njegovog poslednjeg meča za Srbiju, Aleksa Terzić u startnoj postavi i Dušan Tadić od starta na klupi su stvarno izneadili sve, ali taj eksperiment nije uspeo.Džaba faktor iznenađenja kad to iznenađenje ne proizvede traženu posledicu. Dobiješ na jednoj strani terena, na drugoj izgubiš.Nema potrebe da se ponavljam da nama nije dao gol samo ko nije prešao polovinu, a zebnja mi se uvlačila u kosti svaki put kad bi Mađari prešli centar.I nisam jedini, dešavalo se očito i fudbalerima Srbije jer Nikola Milenković ne bi bio onako nesiguran u godinama kad bi trebalo da igra najsigurniji i najbolji fudbal u karijeri.Da ne može da doda loptu glavom, a da ne pogreši, pa to kao nešto najosnovnije ne može da bude stvar izgubljenog kvaliteta nego presije i nesigurnosti, čega u našem timu ima poprilično.Zato je zabrinutost pred utorak uveče u isto vreme, i meč sa Crnom Gorom opravdana. Mađari sada imaju ono što je Srbija imala pre dve godine u kvalifikacijama za Katar.Imaju herca, imaju i više stvarno fanatičnih navijača iza sebe i vi već od jedan popodne možete da ih vidite kako prave cirkus u blizini stadiona, a utakmica za skoro osam sati od tada.Neki puštaju muziku sa zvučnika iz zadnjeg dela kombija, drugi piju pivo na ćošku, treći se okupljaju kod izlaza metroa i više je nego jasno da njihova navijačka grupa, ma kako im kontroverzna koreografija bila, jeste organizovana skupina likova koji bi postideli gro navijačkih grupa klubova.

Kad fudbaleri znaju da imaju iza sebe ljude kojih će svaki put biti 55, 58, ili 65 hiljada na stadionu, pa i njima adrenalin počne da udara u plafon. Dodaj tome i brzinu da se istrče dve, tri kontre i imaš dobitnu kombinaciju da udariš dva šamara ekipi koja je očekivala da će imati nikad lakši put do Evropskog prvenstva.I prevarila se, kao što smo se do sada prevarili i svi mi, verujući da i dalje igramo fudbal iz kvalifikacija koje su odavno već arhivirane, još one čuvene lisabonske noći.A ako ovako nastavimo da igramo i da prepuštamo bodove Bugarima, Mađarima i ekipama sličnog ešalona, šta nam onda vredi i da odemo na Evropsko - hoćemo li onda tamo biti kao na ekskurziji?Normalno da verujemo kako nećemo, do kraja držimo palčeve da se pobede Crne Gora i Bugarska i da Piksi opet nađe dobitnu formulu koju je negde, izgleda, zaturio. Ta formula mu je potrebna čim pre, jer se u suprotnom sve opasnije kocka sa sopstvenom reputacijom i imenom kad izađe na konferenciju i kaže: "Idemo na Evropsko, odvešću ekipu na Evropsko", jer na Evro nećemo otići samo ponavljanjem te rečenice.