0
"Vidimo se u kvalifikacijama za Evropsko prvenstvo, na kojem nismo učestvovali od 2000. godine…", bile su neke od prvih reči selektora Dragana Stojkovića Piksija posle kraha na Mundijalu.
Tri meseca je od tog trenutka ostalo da se rane zacele i pouke izvuku dok nisu krenule spomenute kvalifikacije za Evro. I krenule su nekako – neubedljivo. Jesu to bile dve sigurne pobede, ali su imena rivala i pokazano na terenu, malo brinuli.
PROČITAJTE JOŠ:
Nepunih godinu dana od Katara u Fudbalskom savezu je potpuno druga, politički kadrirana garnitura, od igre koju smo gledali u kvalifikacijama za Katar nije ostalo mnogo toga osim ubojitog Aleksandra Mitrovića i jedino je netaknut selektorov ego.
„Neću da čujem zvižduke, odoh u Majami, nema me, najbolje sad da me Bugari sapletu…“, sve to je sada samo deo repertoara koji je Dragan Stojković Piksi prethodnih dana govorio posle pobede nad Crnom Gorom.
Srbija je, istina, napravila verovatno ključni korak u borbi za Evropsko prvenstvo u Nemačkoj naredne godine i posle 24 godine je na pragu kontinentalnog šampionata.
Za svaku pohvalu, kapa dole. Piksi je pre toga uspeo da odvede ovu generaciju fudbalera u Katar, kao što je i obećao. Ne smemo da zaboravimo da je uveo Srbiju u A diviziju Lige nacija, evo ruke.
Međutim, da li zbog svega toga treba sada da polećemo u oblake? Pa, i ne baš. Ne zato što smo zlonamerni, već zato što svi zajedno želimo da naša reprezentacija „kida“, zato što smo leteli glavom u oblacima pred Katar i strovalili smo se u zemlju jače nego u Rusiji, kad smo pobedili bar Kostariku.
U Kataru smo, sećate se, imali samo bod u grupi koju smo bili kadri da prođemo. Ili je bar bila kadra da je prođe ekipa koja je imala herca da u Lisabonu preokrene protiv Portugala 2021. Publika sve to vidi i to je sigurno deo razloga zašto stadion u utorak uveče nije bio pun. Tri dana ranije, Mađari koji su 2017. godine gubili od Andore, bili su ceo dan kao osice oko „Puškaš arene“ i napunili su je od dna do vrha.
Šta se u međuvremenu dešavalo sa timom Srbije između 2021. i sada, to samo igrači i stručni štab znaju, ali se stalno vraćamo na to da ova ekipa nije više ista i da ne deluje sposobno da opet pobedi nekog kao što je Portugal.
Bože moj, pa nije uspela da pobedi ni Mađarsku, već je od, istini za volju, pobedila rivala iz srednjeg ešalona evropskog fudbala i dala mu krila da pomisli kako je sila, a zapravo je samo imala jasniji plan šta će da radi srpskoj odbrani, nego obrnuto.
Već neko vreme gledamo Piksija kako se pored aut linije preznojava, kako je već na poluvremenu iznuren kao da je trčao desetak kilometara, pa onda ne deluje baš realno njegova pošalica da bi i sa 58 godina mogao da istrči na teren nekih petnaestak minuta.
Ego koji je imao kao igrač vrhunske klase, preneo je u trenerski zanat, što samo donekle „radi posao“. Odnekle kreću i pripreme, improvizacije i sve ono što čini da iz jedne ekipe izvučete maksimum. Posebno iz njene odbrane, jer napred ne pomažu ni Nejmar, Mesi i Mbape, ako odbrana nije srazmerno dobra.
A niko od nas ne misli da je maksimum ove ekipe koju imamo da gricka nokte iza Mađarske na tabeli grupe G i da se sa Crnom Gorom bije za drugo mesto. Ako je to stvarno plafon koji Srbija trenutno može da ponudi, onda je logično pitanje – dokle može da dogura na Evropskom prvenstvu?
Nikola Milenković deluje kao da je stagnirao i da nema samopouzdanja kao onaj igrač koji je otišao u Rusiju, Nemanja Gudelj se šeta s pozicije na poziciju, da više ni on ne zna gde će da igra sledeći meč, Strahinja Pavlović ima i blistave i ne baš tako blistave trenutke, Sergej zna da bude „toplo-hladno“, dok u odbrambenoj zoni, posebno na stranama duva promaja, a kontre protivnika su nam tek poseban pakao. Skupa je to samo deo jednog šireg problema.
I ovako na gomili to nije najbolja preporuka za Evro koji je za manje od godinu dana. Zato nas povremeno stvarno čude neke od reči našeg selektora koji ima pravo da bude i arogantan, samo da to pokriva rezultatom kao onomad protiv Portugala.
Je l’ nema eventualno, je l’ moramo u Katar? Op, pobeda u Lisabonu 2:1, epski u 90. minutu, idemo u Katar! To se tako radi. Zato se ta izjava i prepričava već dve godine. Gubimo od Portugala na Marakani 0:2, uđe Nemanja Radonjić kom se otvore sve dizne kad vidi na terenu Kristijana Ronalda i krene da veze po krilu – 2:2. Valja se zapitati, da li bi ova ekipa sada umela i smogla snage da se vrati od 0:2 protiv ekipe kakva je Portugal?
A ako je onoliki uspeh plasirati se na Evro iz nikad lakše grupe, gde je sve osim plasmana na jedno od prva dva mesta bilo ravno blamaži, onda smo je izbegli u poslednjem trenutku sa 3:1 nad Crnogorcima na Marakani.
„Ja bih da idem ljudi… Možda odem za Majami jedno 10 dana, nemojte da me zovete“, rekao je Piksi posle Crne Gore. Može, selektore, srećan put, vratite se zdravi i sa nekim svežim idejama.
Nekim idejama koje će nam pomoći da i protiv jačih ekipa od Crne Gore, Litvanije ili Bugarske možemo da se nadamo pobedama, pošto ispade da su i Mađari prejaki.
„Matematički za Crnu Goru još nije gotovo… Pa, za nas jeste! Najbolje da me Bugari sapletu, pa neće moći tako“, govorio je još Stojković kao da se ne seća da je jedino čudesni gol Darka Lazovića u nadoknadi spasao Srbiju poraza u Razgradu.
I da je tu pao poraz, Crnogorci ne da bi matematički bili u igri, nego… Ma nema veze, nije bitno sad „šta bi bilo kad bi bilo“.
Norveška, Švedska? Dobre su, ali evo daj da pobedimo jednu Hrvatsku, Italiju, Englesku, Francusku, Španiju… Daj da probamo da napravimo nešto što će da odvuče onolike ljude u Dohu, kao prošle godine. Svi oni su verovali u veliki iskorak koji u tom trenutku takođe nismo videli 24 godine, od Mundijala u Francuskoj kad smo poslednji put prošli grupu.
Daj da stvorimo euforiju na terenu, a ne u izjavama kad tri, četiri puta obećavamo da ćemo na Evropsko, a u odlučujućem meču do 70. minuta nemamo pravu ideju kako da konkretno zapretimo.
Dotle nas je poremetio jedan iznenadno primljen gol Stevana Jovetića, da je tek onaj Sergejev pas petom za Tadića otvorio sve i potukao Crnu Goru. Šta je o igri našeg tima mislila grupa navijača na stadionu „Rajko Mitić“, rekla je u poluvremenu kada je zviždala.
„Zvižduke nisam čuo, ne znam. To je bilo na poluvremenu. Je l’ su ljudi nestrpljivi? Moraju da nauče da se utakmica ne igra 45, nego 90 minuta. To moraju da nauče. Borili su se, trudili. Te zvižduke neću da čujem više! Ako su upućeni njima, ja ne znam zašto su zviždali“, kaže Piksi.
Već smo rekli da nama gol nije dao samo ko nije prešao pola, a na Evropsko ne idu ekipe koje ne umeju da pređu polovinu terena. Ako moramo da se plašimo svaki put kad neko krene u brži napad, onda bolje da ne polećemo previše.
Arogancija odvrnuta „na maks“ bi u tom slučaju mogla debelo da se obije o glavu. Piksi njome može da privuče pažnju na sebe kad se dešava nešto dobro, ali kad se dešava nešto loše, gubiće među navijačima poverenje koje još uvek uživa.
A ako se to desi, pitanje je koliko će taj i takav nastup „voziti“ i ubediti igrače Srbije kao što je bio slučaj u kvalifikacijama za Katar. Vrtoglavi uspon u tim kvalifikacijama brzo je došao i prošao, pa već dve godine gledamo jednu vožnju na egu bez pravog rezultatskog pokrića.
Za to vreme su i Makedonci znali kako da muče Italijane i ostave ih bez Mundijala, Japan može da pobedi Nemačku, a Belorusija da odigra nerešeno sa Švajcarskom od koje smo mi izgubili na Mundijalu.
To su samo neki od primera koji svedoče da su čuda u fudbalu moguća, pa što bismo onda i mi od njih bili „operisani“? Nema razloga zaista. Red je da to i pokažemo ponovo, jer će u suprotnom za nas fudbalski važiti ono pravilo da ako ne napreduješ – stagniraš. A mi nismo ništa napredovali već neko vreme.
BONUS VIDEO
