Partizan je porazom u večitom derbiju izgubio gotovo sve šanse za titulu prvaka Srbije, a to je još jednom nateralo mnoge da postave pitanje "kud plovi ovaj brod, brod bez kapetana".
Tako bi se ukratko stihovima pesme grupe „Zana“ moglo opisati stanje u redovima crno-belih koje traje već nekoliko godina, a ove sezone je doživelo kulminaciju.
Partizan će i četvrtu godinu zaredom ostati bez titule, a da stvar bude još gora, ponovo nije bio dovoljno konkurentan da ljutog rivala iz komšiluka natera makar da se ozbiljnije pomuči.
Ali, nedostatak trofeja je samo vrh ledenog brega, s obzirom na to da je pozadina još gora i da je situacija takva da sve deluje crno bez imalo belog.
Prošle godine su crno-beli ostali i bez utešnog trofeja Kupa Srbije, a ove i bez argumenta kojim bi donekle mogli da „osporavaju“ Zvezdinu titulu – boljeg međusobnog skora.
Na sve to, Partizan u sledećoj sezoni čeka igranje u novom evropskom takmičenju, Konferencijskoj ligi, koja ne donosi ni približno novca kao Liga šampiona, niti Liga Evrope.
Iako cifre još nisu saopštene, činjenica da se za plasman u grupnu fazu Lige Evrope dobija nešto ispod tri miliona evra, implicira da će suma za plasman u grupnu fazu novog takmičenja teško biti veća od dva miliona. To znači da i u slučaju plasmana i dobrog rezultata, koji neće biti jednostavno ostvariti crno-beli ne mogu da računaju na ozbiljan novac.
Problem je što i do tog novca neće biti lako da se dođe, jer iako će Partizan biti nosilac kroz sve runde kvalifikacija imati i neke potencijalne mine poptu Dinamo Moskve, Maribora, Trabzona, Fehervara…
Lista potencijalnih rivala će se menjati u zavisnosti od ishoda prvenstva, ali je jasno da ako klub ne uđe spremno u novu sezonu, lako može da doživi novi debakl u Evropi i ostane i bez tog novca koji će biti manji nego prethodnih godina.
A novac je u ovom slučaju pitanje opstanka i zadržavanja ikakve šanse da se parira Crvenoj zvezdi na domaćoj sceni, koja novcem od učešća u Ligi šampiona stvara sve veći jaz.
Dug Partizana je dramatično narastao, a iza toga ne stoje nikakvi konkretni rezultati.
Prema podacima objavljenim krajem prošle godine ukupno zaduženje kluba je sa 14,87 miliona evra, koliko je iznosilo 2016. godine, u toku 2019. poraslo na 31 milion evra! To znači da je dug drastično uvećan od trenutka kada je na čelo došla nova uprava, nakon povlačenja Dragana Đurića.
U objašnjenju povećanja duga se navodilo da je porastao fond na plate igrača, koje su recimo 2014. ukupno iznosile 2.254.000, dok je ta cifra u 2019. narasla na 9,2 miliona evra što je četvorostruko veći iznos.
Dakle, struktura plata igrača u periodu kada Partizan nije moga ni da se približi Zvezdi je bila drastično veća nego u periodu dominacije i osvajanja trofeja. Čak ako uzmemo u obzir faktor inflacije i činjenicu da se rival izdigao iz blata, opet ostaje otvoreno pitanje kako je došlo do tolikog preplaćivanja igrača koji osim ponekog kupa i pobede u derbijima Partizanu nisu donele ništa.
Situaciju još alarmantnijom čini podatak da je samo godinu dana pre toga, na kraju 2018. Partizan bio dužan 20,3 miliona evra prema podacima Agencije za privredne registre (APR). Prema izveštaju revizora za 2018. ukupan dug crno-belih je bio 20.306.627 evra, od čega je velika šteta napravljena upravo prethodne godine.
To znači da je dug na nivou od godinu dana uspeo da poraste sa 20 na 30 miliona evra, odonso za celih 10 milona. Razlog verovatno leži u činjenici da Partizan nije igrao grupnu fazu Lige Evrope, jer je eliminisan od Bešiktaša u poslednjoj rundi kvalifikacija.
Ako uzmemo u obzir da je godinu dana kasnije takođe eliminisan od belgijskog Šarlroa i ponovo propustio da se plasira u grupnu fazu, a iza nas je i godina obeležena pandemijom čije posledice tek treba utvrditi, teško je verovati da dug neće dodatno narasti.
Partizan je od poslednjeg izveštaja uspeo da proda Umara Sadika Almeriji za pet miliona evra u više rata i bonus koji bi cifru mogao da podigne do devet miliona evra ukoliko se ispuni nekoliko kriterijuma. Pored njega i Filip Stevanović je prodat za oko osam miliona evra Mančester sitiju, bez informacija o tempu isplate.
Prostom matematikom dolazimo do računice da bi za transfere Sadika i Stevanovića u idealnoj situaciji mogao da pokrije troškove plata za dve sezone, jer bi oni zbirno mogli da dosegnu do 18 miliona ako se sve poklopi. Međutim to je idealan scenario i podrazumeva da ritam isplate nije duži od dve godine što nije nikada precizno obelodanjeno.
Troškovi treninga, putovanja, organizacije utakmica, dovođenja novih fudbalera, saniranje dugova i gomile drugih dažbina, Partizan će morati da pokrije iz sponzorskih ugovora koji mahom dolaze od državnih firmi za koje tek treba da se vidi kako će izgledati zbog posledica pandemije i novca koji zaradi od igranja u Evropi, ukoliko se tamo plasira.
Na sve to treba dodati da u dogledno vreme teško da može da se računa na novac od prodatih karata, jer prisustvo publici nije dozvoljeno, pa bi tako i igranje nekog iole atraktivnog meča ostalo finansijski neiskorišćeno.
Od matematike već ozbiljno boli glava, ali Partizanova grčka tragedija tu ne prestaje.
Klub je bio deo jedne od najvećih kriminalnih afera u poslednjih nekoliko godina kada je uhapšena grupa Veljka Belivuka, javnosti poznatijeg kao Velja Nevolja koji je pored vođenja narko kartela bio i vođa navijača crno-belih. Partizan je došao u srce medijskog spektakla koji je pratio hapšenje kriminalne grupe, kada je u okviru istrage policija upala na stadion kako bi pretresla sklonište koje je tu postojalo i koje su koristili navijači.
Ubrzo je krenulo preispitivanje veza Velje Nevolje i članova uprave, jer je poznato koliki uticaj navijači imaju u srpskom fudbalu. To je dalje rezultiralo i odlaskom Vuletića iz kluba i borbom da dokaže da nema veze sa Belivukom kakve mu javnost pripisuje.
Funkcioner kluba Miloš Vazura već je bio upleten u skandal sa navijačima Partizana, kada su dva člana njegovog obezbeđenja pretučena od strane, sada pokojnog, Aleksandra Stankovića, poznatijeg kao Sale Mutavi uz pomoć upravo Velje Nevolje i Darka Ristića Mede.
Iako izložen nasilju, Vazura je kasnije odbijao da svedoči, a Stanković je ubijen u mafijaškoj likvidaciji. U međuvremenu je uticaj Belivuka u klubu postao sve veći. Da li zbog koristi li zbog straha, tek rukovodeće strukture Partizana bile su povezane sa kriminalnim navijačkim krugovima čime je bačena ljaga na ionako ozbiljno urušen ugled kluba.
Partizan je na proleće 2019. godine napustio i Ivica Iliev, sportski direktor koji je bio zadužen za dovođenje fudbalera, pa je tako za vreme njegovog boravka napravljen i najveći transfer u istoriji kluba kada je stigao Sejduba Suma. Tako je otišao jedan od aktera čiji je rad imao direktan uticaj na povećanje duga.
Partizan je u međuvremenu potrošio i neke legende na poziciji trenera poput Zorana Mirkovića i Save Miloševića koji su svoj ugled stavili na kocku, da bi odlazili kao krivci za rezultatske neuspehe. Klub je tako urušavan na svim nivoima.
To je rezultiralo da Partizan posle čevrte uzastopne godine u kojoj neće osvojiti titulu, stoji na ivici ambisa.
Sa jedne strane stoje kriminalne afere, astronomski dug, rezultatski fiijasko i na domaćoj sceni i u Evropi, desetkovano rukovodstvo, a sa druge strane neizvesna budućnost u kojoj još samo jedna ovakva godina može da zada udarac nesagledivih posledica koje bi Partizan teško sanirao.
Mada, u zemlji Srbiji ništa nije nemoguće…
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare