Mitrović iskren o svemu, prisetio se najvažnijih momenata u reprezentaciji: "Mihin poziv ostaje večno u sećanju" VIDEO

A onda se pojavio momak iz Smedereva, napadač čije su golgeterske navike, istrajnost i glad za golovima, naterali istoriju da promeni mišljenje.

I zato danas s ponosom kažemo da živimo u eri Aleksandra Mitrovića, najboljeg strelca u istoriji srpske reprezentacije.

I zato svaki intervju sa Mitrom nije običan intervju. Više je razgovor sa istorijskim nasleđem srpskog fudbala.

„Uff, naježim se kad čujem takve reči. Zaista prija. Hvala Fudbalskom savezu na divnom gestu u utorak u Staroj Pazovi. Dijamantska lopta me čini ponosnim, nije lako odigrati 100 utakmica za bilo koga, a kamoli za svoju zemlju i reprezentaciju. Iskreno, kada sam počinjao da se bavim fudbalom, nisam ni sanjao da bih mogao da doguram do tih brojki“, rekao je Mitrović za Fudbalski savez Srbije.

U prethodnih 12 godina – 100 nastupa u dresu sa državnim grbom, 100 razloga za ponos.

„Bilo je tu mnogo lepih, ali i manje lepih momenata. Sigurno da se prva utakmica ne zaboravlja i da ostaje večno u sećanju. Kao da je bilo juče kad me je Mihajlović pozvao za utakmicu protiv Belgije. Sećam se svega – od prvog dana okupljanja, prvog treninga, upoznavanja sa saigračima.“

Sve je počelo kao u bajci.

„Debi za Partizan, gol protiv Valete, poziv u reprezentaciju. Nisi se ni osvrnuo, a već si deo velike scene. Oko tebe Bane Ivanović, Kolarov, Matić, De Brujne, Lukaku, Felaini…

U Briselu smo igrali u večernjem terminu, odmah posle utakmice nazad na aerodrom i kada smo oko 2 ujutru sleteli u Beograd, Miha mi je rekao da me u 11 sati pre podne čeka nastup za omladinsku reprezentaciju. Javio sam se selektoru Druloviću i pridružio generaciji sa kojom ću kasnije osvojiti Evropsko prvenstvo.“

Nije bio ni svestan da će mu prvi nastup u reprezentaciji otvoriti vrata velike karijere.

„Izgubili smo 2:1, ali su me ljudi iz Anderlehta zapazili baš na toj utakmici i kasnije poslali ponudu na adresu Partizana. Od meča protiv Belgije, ušao sam u raketu i krenuo ka gore.“

Krenuo i nije se više zaustavljao.

„Utakmica za utakmicom, gol za golom. Naravno da jubilarni nastupi imaju posebnu draž. Recimo taj pedeseti protiv Portugala u Beogradu. Dao sam gol za 2:3, ali je Bernardo Silva samo minut kasnije ugasio nadu da možemo do boda.

Posle toga i 75. utakmica u Ljubljani protiv Slovenije, poluvreme iz snova, Dućina asistencija, gol za 2:0. Danas u fudbalu sve ide neverovatnom brzinom. Nemaš vremena da sedneš malo sa svojim emocijama, da sabereš utiske. Dok dlanom o dlan, eto je i stota protiv Andore.“

Jedna strana priče su najdraži golovi, a potpuno druga oni najlepši. A bilo ih je mnogo genijalnih. Od loba protiv Republike Irske, do projektila protiv Crne Gore i Švajcarske.

„Ako ćeš iskreno, meni je najlepši onaj drugi u Bakuu protiv Azerbejdžana. Sergejeva asistencija, pustio sam da mi lopta padne, pa iz dropke preciznim šutem pogodio ugao. Gol kakav ne dajem često. Bukvalno sam i sebe iznenadio. Levom nogom, iz prve… vrlo bitan gol jer se Azerbejdžan vratio, izjednačio iz penala i pretio nam je kiks protiv autsajdera u grupi. Eto, taj gol je za mene baš nešto specijalno, nesvakidašnje.“

Po receptu Save Miloševića, koji je jednom prilikom rekao da je davao golove jer nije puno razmišljao.

„I u pravu je. Kada napadač razmišlja previše u trenutku šuta, uglavnom napravi grešku. Često mi se dešava da dam gol, a i ne znam gde se nalazi protivnički golman. Samo gađaš. Za napadača je najbitnije da reaguje instinktivno.“

Za prave napadače, svaki gol izaziva specijalnu emociju. Kako onaj u dresu Teleoptika protiv Mladenovca ili Mladog Radnika iz Požarevca, tako i onaj u dresu Fulama protiv Liverpula.

„Iz moje perspektive, nema razlike. Gol je strast, emocija, adrenalin. Nešto neopisivo. Čak i oni koje postignem na treningu. Što više daješ golove, svaki sledeći je sve draži i važniji. Samo napadači mogu da shvate o čemu govorim.“

Daleko od toga da obaranje rekorda starog pola veka donese samo rasterećenje. Više je to neka nova težina. Težina igrača koji nije više samo običan fudbaler, već fudbalsko nasleđe svoje zemlje.

„Nikada na golove nisam gledao kao na brojke. Kada sam se bližio rekordu, normalno je bilo da se pred svaku utakmicu komentariše koliko mi još fali do Bobeka. Ali nije bilo pritiska u glavi ‘moram da ga oborim’. Iako sam znao da ću kad-tad srušiti rekord.

Imao sam privilegiju da rano uđem u reprezentaciju i da igram standardno kod većine selektora. Kada sam oborio rekord, nisam osetio olakšanje, nego još veću motivaciju. Ono što osećam i sada.

Možda je i sebično s moje strane, ali želim da napravim još veću razliku i da otežam posao mlađim kolegama koji krenu u juriš na moj rekord. Mada sam siguran da će nekome od njih jednoga dana poći za rukom da me sruše s trona. Ali bar malo neka se namuče.“

O Bobeku je čuo mnogo pre trke sa istorijom.

„Ja sam dete Partizana, bilo je prirodno da odrastam na mitovima o Bobeku i Manceu. Oni su ikone kluba. Kao klincu, činilo mi se da su na nebesima… neko nedostižno božanstvo.

Za Bobeka sam znao da nije bio samo igračka veličina, već i džentlmen u kopačkama. I onda te odjednom svrstavaju u istu ravan sa tim legendama fudbala. Ne samo sa Bobekom, nego i sa Piksijem, Mijatom, Savom, Galićem, Mošom Marjanovićem…

Meni je prosto nepojmljivo da budem rame uz rame sa takvim veličinama.“

Očigledno još uvek nije ni svestan da je u predvorju galerije slavnih sada on na čelu kolone. I da se mnogi pitaju kako bi na terenu funkcionisao tandem Bobek–Mitrović.

„Budimo pošteni, njemu je bilo daleko teže da dođe do brojke od 38 golova. Tada se igralo znatno manje utakmica. Danas je fudbalski vek mnogo duži, igra se na vrhunskim terenima, u mnogo boljim uslovima.

Ne mogu ni da zamislim sebe u istoj ekipi sa Bobekom. Verovatno bih sedeo na klupi i čekao šansu da se neko umori ili povredi. Da, apsolutno sam siguran da bi u toj ekipi Bobek bio prvi izbor u špicu.“

Opet skromno. Previše skromno. Jer na „Zidu rekordera“ u hodniku slavnih u Staroj Pazovi, njegov portret stoji ispred Bobeka. Ispred svih drugih. Kao znak vremena i simbol istorije.

Trijumf u Marijanpolju („evo su Velja, Ožeg, Čavra, Maksa, Mijat… tamo dva puta protiv Francuske, Mendi potpisao za Marsej za osam miliona, a ja u Teleoptiku… bukvalno smo otišli samo da učestvujemo, a vratili se kao šampioni“),

Prvi gol protiv Hrvatske („kakav osećaj, kakav momenat, Marakana je eksplodirala… Suki mi je centrirao za gol, a par minuta kasnije doživeo ono sa Šimunićem“),

Sudari sa Feliksom Brihom u Beogradu i Kalinjingradu („nisam ni znao da nam je sudio protiv Hrvatske u Beogradu… i tu nas je seckao gde god je mogao, samo je najavio ono što će se dogoditi u Rusiji“),

„Sendvič“ sa Lihtštajnerom i Šarom („žal je još veća jer je bilo VAR-a… da nije svirao ništa, pa da mu oprostiš… ali dvojica me drže, on svira faul u napadu“),

Tandem snova sa Tadićem („najbolji igrač u novijoj istoriji srpskog fudbala, bila mi je čast i privilegija da toliko godina budem u istoj ekipi sa takvim čarobnjakom“),

Razgovore sa Mihajlovićem („dao mi je šansu i potpunu slobodu, rekao je ‘kod mene napadači pucaju penale’… kad ga vidiš u odelu pored aut linije, prosto preliva energiju na tebe… da sam imao krila, poleteo bih“),

Penal protiv Škotske („najteži trenutak u karijeri… imaš osećaj da si izdao sebe, porodicu, naciju… trauma… šest meseci patnje, bola, depresije“),

Šetnja u Kaškaišu („bio sam povređen, mister je rekao ‘počinješ na klupi, ulaziš, daješ gol i idemo u Katar’… bukvalno je nacrtao utakmicu“),

Čarobna noć u Lisabonu („olakšanje, sreća, radost, emocije… snaga koja kulja iz tebe… čini ti se da zid možeš da probiješ… pogledaj lica ostalih igrača koji mi trče u zagrljaj… to je tim… to je reprezentacija“),

Tradicionalno parče pice u svlačionici („Đole Filipović je idejni tvorac tog rituala… pica i koka-kola… u Lisabonu je rekao ‘čekaju te navijači, izađi na bis’… bacio sam telefon i pojurio na teren“),

Novi dres reprezentacije („oduševljen sam materijalom… u ‘plavom’ u nove pobede“).

BONUS VIDEO Aleksandar Mitrović 19 utakmica - 19 golova