Proleće je svima osim meni. Iako su ovi stihovi deo kultne pesme Đurđevdan koju kao svoju koriste navijači Crvene zvezde, oni bi mogli da se definišu i kao lajtmotiv fudbalskog kluba Partizan.
Prezimeli su crno-beli kao lideri na tabeli Superlige Srbije, ostali na tom mestu na volšeban način i posle prvog prolećnog večitog derbija, ali je onda usledio slobodan pad.
Partizan je ušao u seriju poraza, faktički ostao bez titule i sedmu godinu u nizu, a nakon eliminacije u Kupu i četvrtu godinu bez trofeja.
I kako to obično biva, ceh je platio Igor Duljaj i tako se nastavio trend u Partizanu da se za sve krivica svaljuje na trenere.
Milorad Vučelić i Miloš Vazura ponovo nisu preuzeli odgovornost za još jednu lošu sezonu Partizana i nastavak crnog niza. Uprkos skandalima, dugovima, i činjenici da klub nekoliko puta godišnje uspeva da probije novo dno, Vazura i Vučelić i dalje jašu na čelu kluba i u međuvremenu jednu po jednu troše legende i bivše fudbalere.
Tako je od poslednje osvojene titule koju je Partizan zeo pod dirigentskom palicom Marka Nikolića, Albert Nađ postao osmi trener na klupi crno-belih, a simptomatično je da je u pitanju još jedan bivši fudbaler.
Iako je dovođenje bivših igrača postala praksa u Partizanu u 21. veku, činjenica je i da malo proverenih stručnjaka želi da radi sa ovakvom upravom i u okolnostima u kakvim rade treneri već neko vreme.
Tako je Igor Duljaj ove sezone morao da juri odbegle fudbalere, da radi sa igračima koji ne primaju plate i da ekipu za početak sezone sklapa u hodu, a uspeo je da u takvim okolnostima izvuče i mnogo više nego što je na startu sezone delovalo moguće kada se Partizan blamirao u kvalifikacijama za Ligu konferencija.
Vratio je veru navijača, svojim vezama i hrabrošću doneo veliki prodajni potencijal i priliku za ozbiljnu zaradu klubu koji grca u dugovima, morao je da plati ceh, kako bi se iza toga ponovo sakrio dvojac koji godinama uništava Partizan.
Sve je počelo odlaskom Marka Nikolića kojeg je zamenio Miroslav Đukić u svom drugom mandatu i tom prilikom osvojio Kup Srbije i odveo Partizan u šesnaestinu finala Lige Evrope.
Usledila je sezona bez trofeja sa Zoranom Mirkovićem koji je preuzeo ekipu koju nije selektiroa nakon smene Đukića na početku sezone, da bi na njegovo mesto došao Savo Milošević.
Milošević je osvojio i poslednji trofej za crno-bele u Kupu, kupio naklonost navijača zbog atraktivnog i napadačkog fudbala i bio noćna mora za Crvenu zvezdu.
Ni to nije bilo dovoljno, pa se po drugi put u klub vratio Aleksandar Stanojević, poslednji koji je bio na klupi dve sezone u nizu.
Nije uspeo da osvoji trofej, ali je i poslednji strateg sa kojim je Partzan bio u borbi za titulu kada se do poslednjeg kola vodila bitka sa Zvezdom, a uspeo je da stigne i do proleća u Evropi i prođe jednu rundu pre debakla sa Fejenordom.
Usledio je zatim i najmučniji period u klubu.
Ilija Stolica imenovan je za novog trenera i praktično na to mesto postavljen na startu priprema bez prethodnog plana i programa i posle lošeg starta sezone odmah i otušten, a na njegovo mesto je došao Gordan Petrić kada je bilo jasno da niko iole ozbiljnije reputacije neće u klub koji vode Vučelić i Vazura.
Petrić pre toga nigde nije izgurao celu sezonu niti ostvario iole ozbiljniji uspeh, a iako je na trenutak uspeo da oživi Partizan i odvede ga u šesnaestinu finala Lige Konferencija, blamaža u Kupu i očajne igre u prvenstvu doprinele su da ne ostane ni do kraja te sezone kada ga je zamenio Igor Duljaj koji je skoro pa nateran da preuzme kormilo i ode sa mesta trenera Teleoptika.
Sada je na redu slična priča i sa Albertom Nađem. Legenda crno-belih nema nikakav trenerski pedigre. Trenirao je Rakovicu u čijem je upravnom odboru bio, a sa Teleoptikom je uspeo da ispadne iz druge u srpsku ligu.
Samo je pitanje trenutka kada će zbog neuspeha i on biti bačen pod točkove, a ostaje da se vidi da li će neko ostati za sledeću rundu dvojcu Vučelić – Vazura.
Jer svi su loši, samo oni svoj posao rade nepogrešivo.
BONUS VIDEO Zagrevanje za EURO 2024, Slaviša Jokanović epizoda 2
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare