0
Utakmice protiv Rusije i Turske u Ligi nacija su jasno pokazale pravac u kom reprezentacija Srbije želi da igra protiv Norveške, u prvom meču baraža za plasman na Evropsko prvenstvo.
I to je moglo da bude jasno svakome ko je iole pažljivo pratio te duele koje je selektor Ljubiša Tumbaković iskoristio kako bi video sa čime raspolaže i pronađe najbolji recept za megdan u Oslu.
PROČITAJTE JOŠ
Mnogo polemika je bilo u tim danima o tome kakvu formaciju će iskusni stručnjak izvesti na teren.
Selektor je pokušao da objasni javnosti da ne robuje brojevima, već da se kroz svoju karijeru vodio principom fluidnog fudbala, u kom ne postoje nužno zacementirane pozicije igrača.
Nešto stariji ljubitelji najvažnije sporedne stvari na svetu se sećaju njegovog Partizana, koji je umeo da zaigra sa trojicom klasičnih štopera, četvoricom defanzivno orijentisanih veznih fudbalera ili sa nekoliko kreativaca.
I sve je uglavnom zavisilo od toga koji protivnik se nalazi na drugoj strani, što je određivalo i način na koji se pristupa utakmici.
Tumbaković je, preuzevši nacionalnu selekciju, isticao i da mu je cilj da prekopira uloge igrača iz njihovih klubova, čime bi nadomestio nedostatak vremena za treninge i uigravanje.
Jasan i jednostavan princip koji dovodi do rezultata, pogotovo u modernom fudbalu u kom postoji „mali milion“ pozicija i tipova igrača koje je gotovo nemoguće nasvesti na promenu stečenih automatizama i navika, potvrđivanih svakodnevno na treninzima i utakmicama u klubovima.
Jeste je Srbija sedam meseci, kako je rekao Tumbaković, pripremala za utakmicu sa Norveškom, ali je realno da je prava priprema trajala tek od „septembarskog roka“, kada je selektor konačno odlučio da implemetira sve svoje ideje.
Trojica igrača u poslednjoj liniji, dva krilna beka – to je bio recept uz koji je Srbija uspela da se plasira na Svetsko prvenstvo pod vođstvom Slavoljuba Muslina jer je to bila jedina moguća opcija za srpski tim, uzimajući u obzir igrače koje ima na raspolaganju.
Da li je trebalo na silu gurati priču o četvorici pozadi i eksperimentisati sa nekakvim iznuđenim rešenjem na pozicijama levog i desnog beka ili jednostavno prilagoditi stvari i omogućiti Srbiji da na najbolji mogući način iskoristi kvalitete, na primer Darka Lazovića, koji igra briljantno u Italiji ili Filipa Kostića, vedete Frankfurta.
Bilo je predivno gledati kako Lazović lomata levog beka Norveške Haitama Alesamija, čoveka koji nema klub, ni takmičarski ritam, pa su ga Tumbaković i njegov stručni štab potpuno jasno okarakterisali kao najslabiju kariku u protivničkom timu.
Njegov kolega Lars Lagerbak je pokušao da „duplira“ levi bok Stefanom Johansenom, prevashodno veznim fudbalerom, ali su Lazović i Dušan Tadić suvereno zavladali linijom i konstantno kreirali šanse.
Veliko iznenađenje je bilo ubacivanje debitanta Mihaila Ristića u startnu postavu, posle povrede Kostića koja ga je udaljila iz tima, a sve zbog ranijih iskustava sa početnicima koja nikako nisu bila pozitivna.
Nekadašnji zadnji vezni Crvene zvezde je još u klubu iz Ljutice Bogdana premeštan na poziciju levog beka, a u poslednjim godinama je objedinio te dve pozicije igrajući za Monpelje, postavši klasični levi vezni fudbaler kakvih nema mnogo u modernom fudbalu.
Jeste trema tresla mladog fudbalera, jeste na kraju bio i najgore ocenjeni igrač srpskog tima, ali je svoj posao uradio na najbolji mogući način, uprkos činjenici što je čak 60 minuta odigrao sa žutim kartonom.
Vrline koje treba da ima defanzivno orijentisani levi bek, uz godinama utreniravanu agresivnost neophodnu za zadnjeg veznog, doneli su idealnu kombinaciju veština za zaustavljanje Martina Edegora, čija kretnja na terenu jasno govori o tome da nije mogao preko Ristića, već da je bio primoran da ulazi u sredinu, gde ga je čekao Nemanja Gudelj.
Mnogo polemika je bilo i o tome ko će činiti tandem defanzivnih veznih igrača, s obzirom na to da se Nemanja Matić oprostio, kao i da je Luka Milivojević propustio prethodne dve utakmice.
U duelima sa Rusijom i Turskom Tumbaković je uigravao Gudelja i Nemanju Maksimovića, u različitim utakmicama im je menjao zaduženja, te isprobavao kome više odgovara da bude bliži odbrani, a ko je sposobniji za davanje tempa napadu.
Dok je Gudelj „hapsio“ Edegora i branio prostor iza linije koja razdvaja polovine terena, presekao dve lopte, triput otklonio opasnost Maksimović je pokušavao da učestvuje u napadu, distribuirajući loptu ka Lazoviću i Tadiću uz 93 odsto uspešnosti u dodavanjima.
Prepustio je svoje mesto Milivojeviću koji je i sam rekao da je od Tumbakovića dobio specijalni zadatak, jednako kao i strelac dva gola, Sergej Milinković-Savić.
Polemika je bilo i o tome, zašto njih dvojica nisu starteri… Odgovore je dao rezultat, Milivojević je uneo iskustvo, a Sergej energiju sa kojom vremešni i umorni defanzivci Norveške, pritom i vrlo skloni kiksevima, nisu uspeli da se izbore.
Prednost u odnosu na fudbalera Lacija dobio je Filip Đuričić, momak koji je zbunio i UEFA, pa ga je njena služba okarakterisala kao drugog špica, što nikako nije bio slučaj.
Fudbaler Sasuola je u utakmici protiv Rusije bio izmena Milinković-Saviću i već tada je pokazao da je veoma upotrebljiv na poziciji polušpica, što zbog svojih briljantnih tehničkih mogućnosti, što zbog osećaja da pronalazi prazan prostor i ubacuje se iza leđa i veznim i odbrambenim fudbalerima protivnika.
Tumbaković je verovatno pronašao idealan način za korišćenje te dvojice fudbalera, a sve uz obzir da se Tadiću ostavi dovoljan prostor za igru i kreaciju sa desnog boka i iz dela terena oko desnog roglja kaznenog prostora.
O Aleksandru Mitroviću već i ne treba trošiti reči, osim što mu nije pošlo za nogom da realizuje zicer, imao je asistenciju, gomilu duela sa štoperima Norveške, ali i dva iznuđena auta u 121. minutu koji su sprečili Norvežane da krenu u poslednje napade.
Kad smo kod Mitrovića, vratiti za trenutak u odbranu i konstatovati da je Stefan imao fantastičan povratnički nastup i da je Tumbaković i to pogodio, dodelivši poverenje kapitenu Strazbura.
On je zaigrao na svojoj poziciji, takozvanog libera, pratio je u stopu i Erlinga Holana i Aleksa Serlota, te bio korektor u odbrani kada god je bilo potrebe za tim.
Tumbaković je na taj način rešio goruće pitanje srednjeg u odbrani, pošto se na tom mestu prethodno nisu snašli ni Nikola Maksimović ni Aleksandar Kolarov, koga je vratio na mesto bliže aut-liniji i postavio ga na njemu trenutno omiljeno radno mesto.
PROČITAJTE JOŠ
O Nikoli Milenkoviću takođe nema potrebe pisati previše, momak iz Fjorentine je prava stena od koje je tandem napadača Norveške bežao i težište igre pokušavao da prenese na levu stranu.
Tu se dogodila i jedina greška, ali ona koja je mogla fatalno da košta Srbiju, pošto je Matijasu Normanu dopušteno da se prošeta, stigne na ivicu kaznenog prostora i da šutira pravo u gol Predraga Rajkovića koji nije mogao ništa da uradi.
Takva situacija, samo sa desne strane, dogodila se u utakmici protiv Rusije, kada je nedostajala komunikacija između beka, zadnjeg veznog i štopera, što nije nemoguće da se dogodi, baš iz onog razloga navedenog na početku teksta, manjka vremena za treninge i stvaranje potpune hemije u ekipi, što je proces za koji je neophodno da tim bude stalan, na okupu i bez velikih promena.
Tumbaković je sve pogodio protiv Norveške, protivnik je briljantno skautiran, o čemu svedoči i podatak da je Holan, kao najopasniji napadač, imao samo 25 kontakata sa loptom, te samo devet uspešnih dodavanja, što je gotovo dvostruko manje od njegovog proseka.
Za dalje – principi se znaju, ideja je tu, borbenost, voljni momenat i takmičarski moral su demonstrirani, a na stručnom štabu je sada još samo jedan zadatak, da ne dozvoli svojim momcima da polete, već da im se ukaže na to da ništa još nije urađeno, te da je pred njima još jedan težak zadatak, neprijatna Škotska koja ne zna mnogo fudbala, ali ume da zagorča život čak i najvećim majstorima.
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
