1
Igrali su fudbal, nisu se sudarali, znalo se ko, šta i gde radi, ličili su na tim - Srbija je pobedila kada je bilo najteže i najvažnije, a 12. novembra će biti još važnije...
„Razbili smo ih, trebalo je da bude više od 2:1. Kako su samo trčali, borili se, konačno odigrali nešto posle 100 godina. Ne pamtim da sam ovoliko uživao u utakmici reprezentacije“.
Samo su neki od komentara o velikoj pobedi Srbije u Oslu. Jer, navijački rečeno, „loženje“ na reprezentaciju nikada neće prestati, to je pokazao i okršaj na kišom zapljusnutom „Ulevalu“.
Uvek će se navijati za nacionalni tim, nekad manje, nekad više, ali – fudbal je to. I posle svih neuspeha, razočaranja, gledanja evropskih prvenstava na TV kod kuće, 20 godina čekanja… Sada smo opet „najjači“, majstori, carevi, kraljevi…
Čak 19 šuteva, od čega devet u okvir gola, 120 i nešto više minuta po kiši. Borba, trčanje, strpljenje, bez odustajanja, tačna dodavanja, smisao u igri – pobeda.
Igrala je Srbija kao nikad pre!
Naravno, ne treba sada preterivati, jer svetska klasa i evropski Brazilci (odavno) nismo, ali je „orlovima“ sigurno mestu na Evro.
I tu nema nikakve dileme, samo neosporni kvalitet treba pretočiti u tim. „Samo“, mnogim selektorima i reprezentativcima to nije uspevalo, izgleda da je Ljubiša Tumbaković sa svojim pulenima našao dobitnu formulu.
Verovao je i u njih, i u sebe, svoju viziju igre, formaciju… Sve je pogodio i zasluženo su se radovali svi zajedno u Oslu.
Trebalo je da bude još ubedljivije, propustili su najmanje dva zicera (Aleksandar Mitrović i Filip Đuričić), fenomenalnog Darka Lazovića zaustavila je stativa, mogla je Norveška da pretrpi katastrofu na svom terenu.
I ovako je bilo dovoljno da Srbija obezbedi finale baraža i okršaj sa Škotskom 12. novembra na stadionu „Rajko Mitić“ za plasman na Evro. Kad, ako ne sad, odnosno za mesec dana.
Jer, Srbi su konačno proigrali kada nose državni dres, razbili sve strahove koji su se javili i „demone“ prošlosti iz meča sa, recimo, Hrvatskom.
U podcastu „Penâl“ na Nova.rs imali ste priliku da vidite „stručnu“ analizu uoči meča, pa je Mihailo Ristić najavljen kao moguće zanimljivo rešenje na levom krilnom beku. I debitovao je, bacio ga je selektor Tumbaković u vatru, probio je početni grč, igrao sa žutim kartonom i u 115. minutu špartao punom brzinom kao da je tek počela utakmica.
Javile su se traume iz Zagreba kada je za reprezentaciju u startnih 11 protiv Hrvatske debitovao Alen Stevanović – grešan potez tadašnjeg selektora Siniše Mihajlovića. Hvatali su se ljubitelji fudbala za glavu videvši tada njega, Željka Brkića, Marka Šćepovića i Ivana Radovanovića od početka.
Slične reakcije imali smo i u četvrtak uveče, kada je Stefan Mitrović viđen u srcu odbrane, debitant Ristić levo, Nemanja Gudelj i njegov imenjak Maksimović u srcu veznog reda, pa čak i Predrag Rajković među stativama, a Đurčićić iza Aleksandra Mitrovića.
„Pa, nama je klupa jača od ovih što igraju“, moglo je da se čuje uoči ključne bitke u Oslu. A, među rezervama Marko Dmitrović, Miloš Veljković, Luka Milivojević, Adem Ljajić, potonji junak Sergej Milinković-Savić, pa Luka Jović…
Međutim, ovaj put je prekaljeni selektor znao šta radi, u tačku. Srbija je bila tim, sa velikim „t“, onaj čuveni inat i ponos koji nas krase kao narod su proradili na pravi način, a na delu je demonstriran i talenat.
Jesmo talentovani za sportove, za fudbal, neki manje, neki više, neki mnogo kao što je SMS. Jer, izvesti onakav lob, u 102. minutu takve utakmice, levom nogom sa leve strane, nekako je sve bilo nelogično, a tako fenomenalno.
„Zašto igra taj a ne ovaj igrač, jao, kako ćemo bez Matića ili Jovića, zašto je Tumba na klupi…“ Mogli bismo do sutra ovako, ali – srpski fudbalski strahovi razbijeni su Oslu, vreme je za lepe stvari.
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
