0
Možda PSŽ nije uspeo sa najvećim zvezdama da se domogne prvog pehara evropskog šampiona, ali jeste sa onima koji igraju fudbal kao tim, na čelu sa neverovatnim Luisom Enrikeom na klupi.
Kakvo moćno finale Lige šampiona na Alijanc areni u Minhenu, dostojno sporta za koji se tvrdi da je najvažnija sporedna stvar na svetu. Doduše, moć tom istorijskom finalu, u kojem je Pari Sen Žermen ostvario najubedljiviju pobedu ikada u elitnom fudbalskom takmicenju, nad Interom 5:0, dali su upravo Parižani predvođeni fenomenalnim trenerom Luisom Enrikeom.
Upravo nas je francuski tim, čak i ako ste navijali za Inter, podsetio zašto volimo fudbal. U 90 minuta blistave igre, postojao je samo jedan tim, i to tim bez superzvezda, tim za koji su mnogi navijači koristili Google pretragu da provere o kojim se igračima radi.
PROČITAJTE JOŠ
“Sveci” su sezonu, u kojoj su osvojili domaći šampionat i kup, tripletu kompletirali peharom Lige šampiona, uz osvojen i Superkup Francuske. Inter je, s druge strane, potpuno razočarao, ne samo zbog debakla u finalu elitnog evropskog kupa, već i zbog tragične sezone, koju su počeli porazom u Superkupu Italije (2:3), iako su protiv Milana vodili 2:0. Užas se nastavio eliminacijom u polufinalu Kupa Italije, zatim gubitkom Skudeta (osvojio ga Napoli) u poslednjem kolu za koji su sami krivi, a skok u pakao bilo je finale Lige šampiona.
Ali, bas kao u pesmi “We are the champions”, grupe Queen, “no time for losers”, tako i ovde nema prostora više za ekipu koja za tri godine dvaput izgubi u finalu Lige šampiona, mada treba biti pošten pa priznati da i ulazak u samu završnicu u ovako kratkom roku nije rezultat za potcenjivanje.
Jedina dva trenera u istoriji koji su osvajali triplu krunu sa dva različita kluba su Pep Gvardiola i Luis Enrike. Gvardiola je to uspeo na klupi Barselone 2009. i Mančester sitija 2023. godine, dok je Enrike ovaj podvig ponovio kao trener PSŽ-a, sa kojim je osvojio Kup i prvenstvo Francuske, i to 10 godina nakon što je sa Barsom osvojio špansko prvenstvo, Kup kralja i naravno Ligu šampiona
Pari Sen Žermen mnogima nije bio omiljeni klub, možda i dalje nije, ali ona igra iz finala prosto ne može se ne voleti. „Sveci“ su dolaskom arapskih investitora pokušali da prečicama stignu do slave i grdno su se prevarili. Dovodili su u Pariz sve same superstarove, poput Zlatana Ibrahimovića, Lionela Mesija, Nejmara, Edisona Kavanija, Kilijana Mbapea, Tijaga Silve, zgazili su mnoge, ali Evropu nisu pokorili.
Onda je na “Park prinčeva” doveden Luis Enrike, trener sa vizijom i iskustvom osvajanja Lige šampiona. Pariz se oslobodio nezadovoljnih, sujetnih, nastrano ambicioznih, u novom fudbalskom konceptu trebalo je, na primer, dovesti Dezirea Duea iz Rena za “skromnih” 50 miliona evra, da bi se 19-godišnji fudbaler na ukazanom poverenju zahvalio sa dva pogotka i asistencijom u finalu Lige šampiona.
Asistencije Usmana Dembelea petom, probijanje odbrane Intera kao da u njoj stoje prestravljena deca, “obesmišljavanje” finala superiornošću, napadačka filozofija, igra na gol više, posed lopte, i dozvola Italijanima da za 90 minuta samo dva puta šutnu u pravcu gola, govori dovoljno o tome kakvo smo finale gledali i koliko je zaslužen trijumf Enrikeovog tima. Brzina, tehnika, lopta na palcu, i “plastika” je u minhenskom finalu, zahvaljujući španskim notama Luisa Enrikea, oplemenjena lepršavošću i lepotom, dovoljnom za prvi trofej evropskog prvaka u istoriji kluba.
Pariz će narednih dana da slavi, a u Milanu briga tek pocinje. Prva posle sezone bez trofeja biće da li će Simone Inzagi ostati na klupi Intera. Najveća briga Pariza sada će biti kako dograditi tim koji bi narednih godina mogao da uveća broj osvojenih trofeja. Ta ambicija osetila se na svakom koraku u Minhenu, osim na opuštenom treningu dan uoči utakmice. Enrike je tada izveo na trening “nezainteresovanu ekipu”, koja je na travi Alijanc arene odradila trening lakši od nekog beogradskog zonaša.
Posle svega što smo videli u Minhenu ostaje žal što u ovom spektaklu protivnik PSŽ-a nije bila Barselona.
Minhen i peti put taličan za prvenac
Minhen je peti put bio domaćin finala Lige šampiona i zanimljivo da je i peti put do „ušatog“ pehara došla ekipa koja ga nikada pre nije podigla. Tako se ovaj nemački grad još jednom posrećio i ujednio poklonio za prvenac. Zauvek će Minhen ostati zlatnim slovima upisan u klupskoj istoriji Notingem Foresta koji je baš u tom gradu postao šampion Evrope 1979. godine, na istom mestu je krunisan Olimpik Marselj 1993, četiri godine kasnije radovali su fudbaleri Borusije Dortmund, dok je 2012. i Čelsi osvojio Ligu šampiona u Minhenu. Nema sumnje da nebo nad Minhenom voli one koji sanjaju velike snove, pa ih kad-tad ostvare.
BONUS VIDEO Navijači Intera u Minhenu pred finale Lige šampiona
