Fudbaleri Srbije ne zaslužuju podršku - loši na terenu, a za narod ih baš briga

Fudbaleri Srbije poraženi su od Engleske na domaćem terenu, usred Beograda, rezultatom 0:5 u kvalifikacijama za Mundijal.

Velika količina nezadovoljstva i kritika usmerena je ka selektoru Draganu Stojkoviću, koji je na utakmici sa Englezima žestoko izviždan, a više puta se tražila i njegova ostavka, koju nema nameru da podnese.

U celoj toj priči i negativnoj slici koju fudbalska reprezentacija Srbije iznova uspe da stvori o sebi, pomalo se zaboravlja i odgovornost igrača, bilo da su pod komandom Piksija ili bilo kod drugog trenera.

Od one čuvene pobede nad Portugalom u Lisabonu i odlaska u Katar na Mundijal, malo šta dobro smo videli od fudbalera Srbije, od kojih su se neki poput Dušana Tadića čak i oprostili od reprezentacije (setimo se sukoba sa Piksijem).

Srbija jeste sa Stojkovićem na klupi izborila plasman u A diviziju Lige nacija, gde je potom izboren i opstanak kroz baraž (pobeda nad Austrijom), ali smo zato podbacili i u Kataru i na Evru 2024, koji smo izborili zbog pobeda nad Crnom Gorom i Litvanijom, dok su upisana dva poraza od Mađarske i dva remija sa Bugarskom u kvalifikacijama.

Da li time treba da se ponosimo?

I na Evru smo podbacili, dali smo tek jedan gol u tri utakmice i jedini smo ispali iz grupe u konkurenciji Engleske, Slovenije i Danske. Umesto da napredujemo i naučimo iz neuspeha, Srbija je malo više od godinu dana kasnije deklasirana u duelu sa Englezima - umesto 1:0, sada je bilo 5:0.

Nisu fudbaleri Srbije bili ubedljivi ni protiv Letonije (0:1), dok Albaniju nisu ni pobedili na gostovanju (0:0). Šanse za Mundijal i dalje imamo, ali put do njega je težak i (verovatno) ide preko baraža.

Koliko god da je Engleska jaka, srpski fudbaleri ne bi smeli da priušte navijačima ovakvu bruku. Nije bilo "krvi", nije bilo plana, nije bilo dobre pripreme, nije bilo kvalitetne ideje, nije bilo prave šanse... Ovakva igra "orlova" ne zaslužuje da neko potroši živce i vreme i dođe na utakmicu. Ko nije bio na Marakani u utorak uveče, možemo reći da je dobro prošao - što zbog fudbala, što zbog onih nefudbalskih pratećih dešavanja, koja su zapravo i poenta ovog teksta.

Ne očekuje se da fudbaleri budu buntovnici, ne traži se da pokreću bilo kakve revolucije, ne traži se da se mešaju u politiku i tamo gde im nije mesto. Ali, traži se da ne okreću glavu na nasilje, da stanu uz narod koji ih uprkos svemu voli (čak i kad igraju loše), da slobodno misle i kažu ono što osećaju.

Na Marakani se tokom meča sa Engleskom dogodio pravi haos. Skandiralo se protiv aktuelnog političkog režima i predsednika Aleksandra Vučića, a batinaši u crnom hteli su da zavode (ne)red i ulazili su u fizičke sukobe. Zbog svega toga deca su se uplašila, roditelji su ih sklanjali, a većina ljudi je mnogo pre kraja utakmice otišla sa stadiona.

Da, fudbaleri, to se dešavalo i siguran sam da ste upućeni. Pred vašim očima, na vašem radnom mestu, u vašoj drugoj kući, ljudi koji su platili kartu i možda doveli decu na stadion da gledaju svoje sportske uzore doživeli su da im neko preti i da ih tuku ili da se tuku blizu njih.

Da li je to atmosfera u kojoj treba da pričamo (samo) o fudbalu? Da li na to okrećete glavu?

Ako ćete ćutati na sve to što se dešava i što je velikim delom plod aktuelne vlasti, onda se nemojte čuditi ako vas samo ti "ljudi u crnom" budu podržavali.

Zašto bi neko traumatizovano dete ili čovek koji je doživeo veliku neprijatnost na meču sa Engleskom ponovo došao na stadion?

Zašto bi bilo ko normalan platio kartu i da bi onda strepeo da li će zbog nekog povika dobiti batine?

Koji razlog ostaje da bodrimo srpske fudbalere milionere? Samo zato što su naši?

Pa, i narod koji je skoro godinu dana redovno na ulicama širom Srbije je naš, a fudbaleri nisu aktivno uključeni u borbu za bolju i pravedniju Srbiju. I narod koji se prebija i zastrašuje, i studenti koji trpe policijski teror, i đaci kojima se menjaju direktori i nastavnici samo zato što "tamo nekome" nisu pružili podršku... Svi su oni naši.

Da li je fudbalerima Srbije stalo do svega ovoga što se već unazad mesecima, a i godinama događa u Srbiji? Da li osećaju neku odgovornost kao na primer Novak Đoković, Ivana Španović, Milorad Čavić i mnogi drugi? Ako su košarkaši više puta do sada mogli da se oglase povodom protesta i borbe za dosledno sprovođenje zakona i pravedniji sistem u Srbiji, onda i fudbaleri mogu da kažu nešto.

Selektor Piksi je sam sebe svrstao na stranu Srpske napredne stranke i predsednika Aleksandra Vučića, čiji je veliki obožavatelj. Zašto neki fudbaler ne bi smeo da kaže šta misli ili makar osudi nasilje koje je očigledno?

Da li će Fudbalski savez Srbije osuditi nasilno ponašanje pojedinaca na tribinima tokom meča Srbija - Engleska?

Da li će neki od fudbalera Srbije reći da ne želi da igra u ovakvoj atmosferi?

Da li je u ovako ružnoj atmosferi uopšte moguće napraviti neki sportski uspeh i pohvaliti se zdravom pričom?

Politika je bez sumnje deo svake pore našeg života, hteli mi to da priznamo ili ne. Sport i politika će uvek ići zajedno, ali kada se pređu crvene granice, onda mora da se reaguje.

Fudbaleri Srbije očigledno ne misle da su pređene neke crvene granice, pa kad veće nemaju šta da kažu povodom svih dešavanja u srpskom društvu, ali i u njihovoj drugoj kući (stadionu), onda makar neka se pozabave kvalitetom igre i fudbalskom predstavom, pošto je ona protiv Engleske bila na poražavajuće niskom nivou.

Pošten čovek trenutno nema nijedan razlog da dođe na fudbalski stadion.

Za kraj, rekao bih da situacija i dalje može da se promeni. Poverenje se teško stiče, a lako gubi i to fudbaleri Srbije treba dobro da znaju. Ako dobro osećam puls naroda, rekao bih da se fudbalerima trenutno ne veruje i da će morati dobro da se pomuče da bi narod svim srcem bio uz njih, kako na terenu, tako i van njega.

Samo uporedite kakvu emociju kod vas proizvode košarkaši, a kakvu fudbaleri Srbije. Koliko ste se iznervirali što smo ispali od Finske na Evrobasketu, a koliko što nas je Engleska ponizila usred Beograda? Nije cilj da se delimo na košarku i fudbal, ali razlika postoji i za nju su "krivi" ljudi koje gledamo i bodrimo već godinama, a deo su reprezentacije.

Ovo što se dešava odavno nije samo političko i/ili sportsko pitanje. I zato moramo svi da se uključimo.