0
Kada bi se priča o Mohamedu El Fardu Benu svodila na brojke, vodila bi u potpuno pogrešnom smeru.
Godinama smo svedočili da su pojačanja sa strane dolazila u najjače srpske klubove kao odskočne daske za dalje.
PROČITAJTE JOŠ:
Kod mladih domaćih igrača ili „povratnika“, ima nekoliko pravila: mlad igrač dođe u Zvezdu i Partizan i kaže „sanjao sam ovaj dres“. Onda se afirmiše, postane poznat i ode u inostranstvo prvim skupljim vozom.
Ako mora da kupuje i povratnu kartu, onda je to obično zato što je negde vani zapelo, stagnirao je, pa dolazi tu da pomogne ekipi kvalitetom i iskustvom, istovremeno očijukajući sa klubovima iz inostranstva.
Kod stranaca je drugačije. Oni ne znaju gotovo ništa, ili znaju vrlo malo o našoj kulturi, Zvezdi i Partizanu i onda kada dođu, obično u hodu uče. Ili ih baš briga za to, jer znaju da neće ostati dovoljno dugo.
I kada dođu, to ne garantuje da će biti spremni da se prilagode i da će imati želju za time. Obično budu tu sezonu, dve i onda kud koji, mili moji.
Nekad ostanu i poneku sezonu duže, ili zato što ne mogu da se prodaju van Srbije, ili zato što ih klub drži prikovane za klupu ili u rezervi iz bilo kog razloga.
Stranaca koji dođu da bi ostali najmanje je u čitavoj skupini i Zvezda je iz tog bubnja na tomboli izvukla jednog koji je naglavce okrenuo tu priču.
Zove se Mohamed El Fardu Ben i ko god ga je sreo, uglavnom je zatekao tihog momka širokog osmeha.
Skoro nikad nećete videti drugačiji prizor. Prvi put kad sam ga sreo u hodniku hotela u Beleku, na pripremama Crvene zvezde pre pet godina bio je takav, takav je bio i poslednji put kad sam ga video posle utakmice sa Ferencvarošom u Ligi Evrope.
Došao je 2018. iz Olimpijakosa, a preporučio se golovima koje je u kvalifikacijama za Ligu šampiona dao Partizanu.
Bio je neuhvatljiv za odbranu crno-belih, koji su kasnije preko Videotona otišli u Ligu Evrope, a Zvezda preko Krasnodara u isto takmičenje. Samo na mala vrata.
„Lepo je davati golove, ali kao što sam rekao, rezultat je bitan, a ja želim da igram na najvišem nivou“, rekao mi je Ben, tokom tog prvog susreta u Turskoj.
I to je uglavnom „ispiranje usta“, jer ćete naći malo sportista koji vam reći: „Slušaj, prijatelju, ja sam najbolji, ja hoću da šutiram penale, bitno mi je da pobedimo, ali isto toliko i da ja dajem golove da bih zaradio više love i otišao u bolji klub“.
Zvezda tek što je odigrala nerešeno sa Ujpeštom na pripremama, a Ben je bio jedini strelac baš iz penala.
Razlika je što je momak sa Komorskih Ostrva ovo što je iznad rekao, stvarno i mislio i to je pokazivao u godinama koje su došle. Pa ipak, nije ni slutio da će dati dva gola Salcburgu i uvesti svoju Zvezdu u Ligu šampiona. Ni na kraj pameti mu nije bilo da će se zbog jednog od dva gola „svađati“ sa Milošem Degenekom, dok „salcburšku noć“ prepričava deci.
To će sigurno raditi jer je i sam rekao da mu je to najlepši trenutak u Zvezdi. A kako i ne bi bio?
Od statusa jednog od ključnih igrača u ekipi kod Vladana Milojevića, prešao je put do epizodiste kod Dejana Stankovića i onda rezerviste kod Miloša Milojevića.
Za sve to vreme niste mogli da čujete da se žali, da podiže buku ili pravi skandale u svlačionici. Podređivao se timu, trenirao je, čekao šansu i kada bi je dobijao, koristio ju je.
Preduslov je bio pravi karakter, a on ga je imao. Nije onda čudo što je prošle godine imao neobično dostignuće: davao je golove svim timovima u Superligi.
Tako nešto ne uspeju ni mnogi srpski igrači. Postao je i najbolji strelac među strancima u istoriji kluba i srpskog fudbala i ušao je među deset najboljih strelaca u istoriji Zvezde.
Ukupno je imao 83 gola u timu iz Ljutice Bogdana, podelio je i 47 asistencija na 196 zvaničnih utakmica.
Dao je gol i Napoliju u Ligi šampiona, dao ga je i Milanu u Ligi Evrope. Zvezda u tim mečevima nije pobeđivala, ali je bio precizan i protiv Glazgov Rendžersa, kada je sa 2:1 sačuvao čast crveno-belih ako već nisu mogli da nadoknade 3:0 iz prvog meča na Ajbroksu i prođu u četvrtfinale LE.
Sve to je radio Ben koji posle pet godina tvrdi da je Beograd „njegov grad“, da se tu oseća kao kod kuće. I on je bio jedan od onih stranaca koji nisu znali mnogo toga o Zvezdi, ali je bar hteo da nauči.
„Kao što uvek kažem, nemoguće je opisati. Moraš da osetiš, da budeš deo kluba da bi to shvatio. Gde god odem, širom sveta, naiđem na nekog navijača Zvezde“, priča Ben koji obećava da će se vratiti u glavni grad Srbije.
„Zato mi je trebalo tri godine da odem. Svakih šest meseci sam dobijao ponude, klubovi su se interesovali za mene, ali nisam želeo da odem. Sada je pravi trenutak da se rastanemo i dam prostora mlađim igračima. Ipak, teška je odluka“, dodao je on ove nedelje za klupski sajt kada je sa 33 godine otišao u APOEL kod Vladana Milojevića.
Posle ovoliko godina i činjenice da je bio uz saigrače i kao kada, poput 2019. nije bio registrovan za drugu Ligu šampiona, a jesu recimo Žander ili Radživ van la Para, govori o tome kakav je čovek.
Nije hteo da ode iz Zvezde, a bio je na pragu odlaska i sva ljutnja zbog činjenice da je unapred otpisan, stala mu je u nekoliko rečenica na društvenim mrežama.
Kazao je tada između ostalog da ne igra isključivo za novac, jer bi u suprotnom prihvatio skuplje ponude drugih klubova, kojih je bilo. To je ponovio i sada kada je zaista otišao.
Čovek koji laže mora da ima mnogo dobro pamćenje, a Ben je ostao pri istom stavu i iskrenošću i poštenim radom zaradio poštovanje navijača, ali i ljudi iz kluba.
Postao je i naš sugrađanin jer je dobio srpski pasoš, što će mu kao pravo malo ko spočitati, posebno nakon toga kako je pasoš prihvatio.
„To je čast za mene i moju porodicu, jer mi je Srbija toliko pružila. Moja ćerka je rođena u Beogradu, a i moji dečaci uživaju u Srbiji. Ovde sam, takođe, imao priliku da doživim najbolje trenutke svoje karijere“, kazao je doskorašnji igrač Zvezde.
Ako je pre pet godina malo pompezno predstavljen kao „Big Ben“ uz ilustraciju čuvenog sata iz Londona, sada je sam zaslužio da taj nadimak zadrži, te da se umesto ilustracije sata, samo malo uveća njegova slika, shodno tragu koji je ostavio u Ljutice Bogdana.
BONUS VIDEO: Pariz dočekao vicešampione sveta
