Dajte Vazuru na klupu, platiću to da gledam

Utorak posle derbija, bio je sunčan dan i čak i u Humsoj oko stadiona Partizana vladalo je miholjsko leto. Idilična slika, prilika da se ovekoveči fotografija ispred parnog valjka, ili skokne do butika na severnoj tribini.

Samo, u čitavoj priči o idili u crno-belom kutku Beograda postoji mala začkoljica. Lepo je samo sa aspekta vremenske prognoze. Ako ugao posmatranja pomerimo iz sunčane vizure u Miloša Vazuru, dobijamo horor u sportskom smislu.

Partizan kao fudbalski klub je postao čemer i jad, stadion kada se malo bolje zagleda više liči na ruševinu iz nekih apokaliptičnih filmova gde vidite objekte sa grafitima na kojima otpada fasada, a sam klub u sportskom smilu postao je potpuno besmislen.

Partizan je postao sinonim za blamiranje, poraze, gubitništvo i jednu veliku nevolju. Iako je jedan "verni navijač" sa tim nadimkom završio u zatvoru zbog teških zločina, klub je svejedno nastavio sa strmoglavim padom. Nevolja, nevolju privlači, da se poslužimo jezikom turbo folka.

Sedam godina bez titule, pet godina bez Kupa Srbije, sada i dve godine bez evropske jeseni. Ako se zadržimo na impresivnim brojkama tu je i petarda od evropskog velikana Nordsjelanda u Danskoj, šest golova od Dinamo Kijeva u Poljskoj, četiri od Crvene zvezde u Humskoj, tri od OFK Beograda u Zaječaru... Lokacija nije bitna, Partizanova mreža je tu da se napuni do vrha, čak i ako na njoj stoji jedan odličan golman i čestit momak kakav je Aleksandar Jovanović.

U poslednje dve godine smo na trenerskoj klupi gledali plejadu biviših asova u vidu Ilije Stolice, Igora Duljaja, Alberta Nađa i Aleksandra Stanojevića. Osim povremenih bljeskova pod vođstvom Duljaja, Partizan je uglavnom ličio na potpuni cirkus.

"I staro i maldo, i staro i mlado, svi, svi, svi u cirkus Kolorado" bio je čuveni hit "Nervoznog poštara" koji smo pevali kao klinci.

Sada je cirkus stacioniran u Humskoj, a klovnovi, cirkuzanti, gutači vatre i noževa predvode fudbalski klub.

Problem je samo što i staro i mlado tu prdstavu nikako ne može da svari. I kada na prvu loptu pomislite da je to jer zbog ljubavi prema klubu teško podnose sve neuspehe i blamiranja koja bole iskrene navijače, shvatite da ipak nije to u pitanju.

Ljudi su odavno prestali da veruju da je u ovom obliku Partizan zapravo ozbiljan klub. Da je klub uopšte. Miloš Vazura i Milorad Vučelić svojim rukoveđenjem uspeli su da ga obesmisle do tačke da je gotovo prestao da izaziva bilo kakvu rekaciju osim letargije i beznađa.

Razlog zašto staro i mlado nije zainteresovano za ovakav cirkus pre bi se možda mogao naći u činjenici da Miloš Vazura i Milorad Vučelić pokušavaju da imitiraju da klub kao takav postoji, a imitacije se brzio provale.

Umesto da su prigrili koncept cirkusa i razradili ga u sitlu u kojem su počeli, oni su pokušali da izvrdaju i da glume da su uprava ozbiljnog kluba. Možda su na to i bili prinuđeni direktivama "odozgo" o čemu je pričao i Aleksandar Jovanović, pomenuti golman crno--belih, ali čini se da je bilo i boljih ideja.

Bog i vaskolika čitalačka javnost su mi svedoci da o Vazuri i Vučeliću kao rukovodicima imam najgore moguće mišljenje. Uostalom, toliko sam puta pisao o krivičnim prijavama, malverzacijama i nesposobnostima pomenutog tandema uništitelja Partizana, ali mi se posle fijaska u večitom derbiju i poniženja od 4:0 od strane Crvene zvezde javila jedna misao koje nisam mogao da se otresem.

Zamislite da je na klupi Partizana umesto Aleksandra Stanojevića sedeo Miloš Vazura lično. Mlad i rumen kao ruža, u naponu svoje rušilačke, pardon, stvaralačke energije, Vazura kao trener bi bio sjajan momenat i marketinški i fudbalski.

Zamislite ga sa tompusom, onim što ga je držao u ruci iz onog čuvenog klipa sa Ivicom Ilievom gde đuskaju uz ćuveni hit i taktove omiljenih stihova španske grupe "Azukar Moreno". Smeđi šećer kako u prevodu glasi ime ovog benda napravio je čuveni hit "Bandido" uz koji su u iskrenom transu đuskali Vazura i Iliev.

Zamislite tu reinkarnaciju Vazure sa tompusom u ruci kako ga promovišu uz stihove pomenute pesme u šefa stručnog štaba, dok on ozbiljnim pogledom u stilu kaubojskih filmova (možda i sa sombrerom na glavi ili bar kaubojskim šeširom) na promociji izvlači dim kubanskih cigara i onda kratko, procedi kroz zube "razbićemo ih sve" i napusti konferencijsku salu ostavljaljujući Ilieva da ljutito ubeđuje novinare.

"Ja garantujem za ovog dečka".

I onda premijera kao novog trenera koji je došao da vadi kestenje iz vatre na sledečm meču u Lučanima protiv zahuktale mašinerije Nenad Lalatovića.

"Lalatović vs Vazura, dođite da vidite neviđeni spektakl".

Svaka čast Lalatoviću, on radi vrhunski posao u Lučanima, ali bi zbog Vazure sa sombrerom i Topmusom u ruci išao da gledam taj meč.

Platio bih čak i kartu, ne želeći da iskoristim pravo na akreditaciju za novinare, a onda sledeće kolo u Humskoj spektakl pred domaćim navijačima.

"Grobari" se vraćaju na jug, trese se stadion od stihova "Bandida", Vazura ulazi u popodnevnim satima u zalasku sunca na stadion kao srpska verzija Mauricija Sarija sa tompusom u zubima i kreće spektakl pod njegovom trenerskom palicom.

Znam, zvuči neozbiljno. Ali, da li o Partizanu u ovom trenutku neko ozbiljno može da priča kada je čitav klub pretvoren u cirkus.

U ovom fiktivnom scenariju, bar bi se dobro zabavili i klub bi inkasirao lovu u sezoni koja je i onako prosuta niz vodu i možda smanjio astronomski dug, a mi se smejlai kako je Vazura trener pomešao Aleksandra i Đorša Jovanovića pa im zamenio pozicije jer bi nešto u tom stilu bitlo potpuno realno.

Ovako, ostaje surova realnost u kojoj je Partizan ponižen do tačke da je postao besmislen za bilo kakavo ozbiljno praćenje.

BONUS VIDEO