Partizan je započeo svoju evropsku odiseju u kvalifikacijama za Ligu konferencija, ali je uprkos dobroj igri crno-belih fudbal ostao u drugom planu.
PROČITAJTE JOŠ
Dok se vodila bitka na terenu, na tribinama stadiona Partizana se odvijala borba čije su razmere mnogo šire i daleko nadilaze okvire fudbala i sporta u Srbiji.
Organizovana grupa navijača Partizana koja je tradicionalno smeštena na južnu tribinu je svim silama pokušala da spreči nešto što je polako postalo svojevrstan bunt protiv sveopšteg stanja u društvu oličenog u liku i delu aktuelnog predsednika Srbije.
Pokušavali su navijači sa južne tribine da prodaju mantru o Partizanu kao jedinoj partiji i isključivanje bilo kakve politike iz navijanja, ali je to samo izazvalo još veći bes. Atmosfera je polako došla do tačke ključanja, kada su iz nemoći da zaustave gromoglasno skandiranje protiv predsednika, krenuli u fizički obračun sa neistomišljenicima, ali su na iznenađenje svih, naišli na žestok otpor i pokunjeno se vratili nazad.
Iako bi na prvu loptu ceo slučaj mogao da se tumači kao izolovan incident kakvih je bilo mnogo na stadionima u decenijama iza nas, priča je prevazišla okvire svakodnevnog huliganizma.
Aleksandar Vučić već godinama koristi sport za učvršćivanje svoje moći u državi, a fudbal kao najpopularniji i sa najorganizovanijom navijačkom strukturom jedna je od glavnih poluga njegove vladavine.
Zato je svaki vid otpora koji dolazi sa stadiona makar i u vidu običnog skandiranja postala pretnja i udarac na Vučićev ego koji ne trpi bilo šta što nije stavljeno u službu njegovog idolopoklonstva.
Kada je deo navijača Partizana u Novom Sadu samo nekoliko dana ranije skandirao pogrdne parole na Vučićev račun, klub je potrčao da se odmah ogradi i pokaže pokornost kako ne bi eventualno bio na neki način kažnjen.
Zato je po oprobanom receptu upogonjena armija takozvanih „najvernijih“ navijača koji godinama unazad služe kao bič političarima i vlastima u Srbiji za sprečavanje bilo kakve mogućnosti da stadioni postanu političke arene.
Problem je samo što je od kako je uhapšen Veljko Belivuk, nije došla adekvatna zamena koja bi mogla da pretnjama i fizičkim nasrtajima ućutka bilo kakav vid otpora vlasti.
Nije aktuelni predsednik prvi političar kojem su tribine skandirale u negativnom kontekstu, niti se po tom pitanju razlikuje od prethodnika.
Skandiralo se na stadionima i Slobodanu Miloševiću, Vojislavu Koštunici, Borisu Tadiću i mnogim drugima koji su se u jednom trenutku našli na meti navijača koji nisu bili pod kontrolom režima.
Ono gde se Vučić razlikuje jeste opsesija o totalnoj kontroli, o sprečavanju i najmanjeg mogućeg vida negodovanja i protestovanja.
Zato se preko rukovodstva klubova koji su samo marionete u njegovim rukama šalju poruke koje bi trebalo da navijačima koji nisu pod kontrolom stave do znanja kako će proći njihov klub ili oni ukoliko nisu poslušni.
Količina državnog novca koji će se sliti u neki klub zavisi i od količine podrške koja se pruža predsedniku Srbije, ili od potrebe da se smire strasti i kontroliše nezadovoljstvo kako ne bi eskalirao u nešto mnogo veće.
Srpski fudbal je odavno postao takmičenje u valjanju u blatu i borba za pojedinačne interese u zavisnosti od trenutne raspodele moći. Ipak, negi nagoveštaji iz poslednjih nekoliko meseci davali su nadu da bi smanjenjem broja klubova u elitnom rangu na 12 i povratak pojedinih legendi poput Dragana Stojkovića Piksija na mesto selektora, došlo i do preko potrebnih promena.
Sve do trenutka dok Vučić nije izrazio „zabrinutost“ da će takav predlog uništiti fudbal u ostatku Srbije i da pogoduje samo Beogradu i najvećim klubovima.
Kada je potrebno kupiti podršku ljudi iz unutrašnjosti, udarac na bilo koji vid „beogradizacije“ provereno je sredstvo za skupljanje jeftinih političkih poena.
Kršeći sve statute i usvojene promene, čelnici FSS-a su odlučili da prema želji Vučića odustanu od smanjenja broja klubova, pokazujući još jednom da je u njegovim rukama i nož i pogača.
Mediji pod njegovom kontrolom su to pozdravili kao Vučićevu veliku pobedu, a kao nagrada za vernost, stiglo je obećanje o gradnji novih stadiona širom Srbije, počev od Niša odakle je i krenuo talas podrške predsednikovim idejama.
Da se ništa ne prepusti slučaju, akcija kontrolisanja svih mogućih aspekata javnog mnjenja otišla je i na teren međunarodnog fudbala.
Odjeknula vest da će se Premijer liga, koju je emitovao Sport klub svih prethodnih godina preseliti na sportske kanale u vlasništvu Telekoma, koji je dao basnoslovne cifru od neverovatnih 600 miliona evra, deset puta više nego što se do sada plaćalo.
Taj potez, još jedan u nizu, kao što je bio i sa preuzimanjem prava prenosa španske lige, NBA za koje su prava takođe preplaćena.
Telekom funkcioniše pod okriljem države, a ovim potezima se slabi pozicija najvećeg konkurenta kada su u pitanju prenosi sportskih događaja. Na taj način želi da se postigne migracija korisnika sa jednog na drugog kablovskog operatera koji pored sjajnog sportskog programa ne nudi ni jedan informativni kanala koji bi mogao da plasira drugačije mišljenje od onog koje je u korist očuvanju vladavine Aleksandra Vučiča i njegovih saradnika.
Imajući sve to u vidu, revolt koji se desio u četvrtak uveče na stadionu Partizana je nešto što vlast po svaku cenu želi da spreći u budućnosti.
Zbog svega toga, niko u Srbiji nije pričao o fudbalu, jer je svima jasno da se iza zavvese igraju druge igre.
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare