"Razgovor sa Paunovićem je trajao minut, kad te selektor Srbije zove tu si": Rogić je rastao uz Antića i ima neobičan put, sad pomaže Veljku da izgradne novu Srbiju

Počeo je karijeru radeći sa Radomirom Antićem u reprezentaciji Srbije, bio je samostalno trener i selektor mlađih reprezentacija, skupljao je trikove posle od Vladimira Vermezovića, Dika Advokata, Gorana Stevanovića, Koste Runjajica, a sada je čovek od poverenja Marka Nikolića u AEK, ali i Veljka Paunovića u Srbiji.

Vreme je da Srbija bolje upozna čoveka koji promišlja fudbal na jednom nivou koji se retko sreće u našoj zemlji, a on ponovo insistira na tome da ga ne hvalimo previše. Ovog puta moramo.

"Mnogo, mnogo godina unazad ja sam u u vrlo bliskom kontaktu sa Veljkom, još iz vremena dok je i Radomir Antić bio živ, tu smo se negde i upoznali i onda posle toga smo uvek razmenjivali neka svoja iskustva, često se čuli, pričali o fudbalu naravno non-stop, o taktici, o načinu vođenja ekipa i svega ono kroz šta smo prolazili. U tom smislu je poziv bio uobičajen, kao i razgovor između nas dvojice", počeo je Rogić za Nova.rs.

Sada već dve i po godine sa uspehom radi sa Markom Nikolićem koji je po mnogima jedan od najboljih srpskih trenera u 21. veku. Po nekima je i nezasluženo ostao bez "Zlatne lopte" FSS u 2025. godini, iako se time ne umanjuje priznanje koje je dobila Lidija Stojkanović, selektorka fudbalerki Srbije.

Rogić ima samo reči hvale o Nikoliću.

"Nikolić je jedan od najuspešnijih srpskih trenera, ne samo u 21. veku, nego i uopšte. Rezultate koje ponavlja iz godine u godinu, iz zemlje u zemlju, nisu slučajni. Izdvaja ga profesionalizam, odnos prema fudbalu, posvećen je detaljima, vrlo je koncentrisan na svakodnevni rad, prati moderne trendove. Kada imate jedan takav pristup svakako vas to onda dovodi do novih saznanja, novih metoda. Iza njega je vec ogromno internacionalno iskustvo, veliki broj evropskih utakmica, tako da potpuno razume zahteve modernog fudbala, ne samo u smislu selekcije igraca i taktike, vec i mnogo sire, a to je organizacija strucnog staba, sportskog sektora, vodjenje kluba. Isprofilisao se kao trener za velike klubove, jer je svoj trenerski talenat kroz veliki rad uspeo da pretoči u veliki kvalitet. Da bi se nešto u sportu zvalo kvalitet, to mora da ima kontinuitet i da imate sposobnost da se ponavljate, a ja mislim da on od Partizana, Mađarske, Rusije, Dubaija, a evo sad i Grčke, on se konstantno u tim svojim rezultatima ponavlja i ostavlja izvanredan utisak, podize imidž srpskog trenera u Evropi. I to u situaciji kada nema mnogo naših trenera koji rade na evropskom tlu, mislim da je to sjajna stvar. Moram i da pomenem velike zasluge dvojice njegovih dugogodišnjih saradnika, Radoja Smiljanića i Gorana Basarića, koji su uz njega celu karijeru. Svi zajedno smo jedan tim koji super funkcioniše, a AEK je veliki klub i omogućava nam da se vrlo ozbiljno bavimo našim poslom!"

Taj početak Rogićeve karijere koja ga je sada dovela do Atine je bio neverovatan.

"Za mene je svakako prekretnica i prelomni moment moje karijere bio poziv Radomira Antića te davne 2008. godine u U reprezentaciju Srbije. Do tada sam zaista bio jedan anoniman trener, početnik, a sa 28 godina sam dobio šansu da budem deo stručnog štaba jednog tako velikog trenerskog imena kao što je Radomir. To mi je bio skok iz anonimnosti, ali mnogo bitnije od toga je sto sam kao mlad trener, u Radomiru dobio mentora, uzora, prijatelja. Večno sam mu zahvalan za sve sto je učinio za mene."

Nakon toga je radio sa Goranom Stevanovićem u reprezentaciji Gane, koja je tada bila jedna od najboljih na svetu, a onda i sa Vladimirom Vermezovićem u Partizanu, a potom ponovo sa Radomirom Antićem u Kini. Pet godina je bio glavni trener, dve i po godine je radio u Estoniji, osvojivši Kup i Superkup, a onda je bio trener ekipe Arka Gdinja, člana poljske Ekstraklase, kao i selektor reprezentacije Srbije do 19, 20 i 21 godine starosti.

Nakon toga dolazi poziv Koste Runjajića sa kojim radi u Legiji iz Varšave.

"Legija je jedan fantastičan klub u koji sam se zaljubio, iz razloga što ima sve što fudbal može da donese u smislu fudbalske strasti i emocija. Veliki klub, sa fantastičnim navijačima. Zamislite glavni grad, Varšava, od dva miliona stanovnika ima praktično samo jedan klub. Svi žive za njega. Najmoderniji trening centar, vrlo organizovana i zdrava liga. Naravno, osvajanje trofeja, kao i moja uloga tamo i sama saradnja sa Kostom Runjajićem, uticali su da mi to postane lepa uspomena."

Runjajić je nedovoljno prisutan u srpskoj javnosti. Mogao bi da deli iskustvo sa našim trenerima, da bude inspiracija za mnoge navijače, ali i jedini je srpski trener koji radi u Seriji A.

"Kao fudbalska zajednica treba mnogo više da iskoristimo Kostu, da je mnogo vise prisutan u javnosti. Na nasim sportskim televizijama, na trenerskim seminarima. Kao trener se formirao u nemačkom sistemu, za mene je to možda i najbolji i najsavremeniji fudbalski sistem u Evropi. Tri godine zaredom (2019, 2020. i 2021. godine) su nemački treneri osvajali Ligu šampiona - Jirgen Klop sa Liverpulom, Hansi Flik sa Bajernom i Tomas Tuhel sa Čelsijem. U celoj istoriji, samo se jos jednom desilo da tri godine zaredom, osvajač bude iz iste zemlje. To je uradio i Zinedin Zidan sa Realom, ali tri različita trenera u tri godine, a još bih i dodao sa tri različita stila fudbala, u stvari govori o snazi te škole i njihovog fudbalskog sistema. Takav fudbalski "background" u kombinaciji sa našom kulturom i mentalitetom, pravi fenomenalan profil trenera. Zato Kosta uvek napravi sjajan radni ambijent za saradnike i ekipu jer, pored toga što je odličan trener, on je i fantastičan čovek. Puno sam naučio od njega, radi u Seriji A, jednostavno mora biti mnogo više prisutan i konsultovan u našoj zajednici, a on bi sigurno svakome izašao u susret."

Na insistiranje Nova.rs povukao je paralelu između reprezentacije u kojoj je radio pre nešto više od 15 godina i današnje. Ima ponekih sličnosti.

"Mislim da se taj kult reprezentacije tad u nekoj meri stvorio i jako osećao. I to je ono što je ostalo ljudima, pre svega, urezano u sećanje za taj period. Bila je to reprezentacija s kojom je svaki navijač mogao da se identifikuje i želeo da se identifikuje i onda samim tim pridodao sebe u celom tom ambijentu koji je od ključne važnosti za uspehe jedne reprezentacije."

Zatim je govorio o poziciji iz koje je reprezentacija počela i dokle je došla.

"Podsetiću vas, ja se toga jako dobro sećam, poslednja utakmica prethodnog ciklusa se igrala protiv Pojske, bez ikakvog rezultatskog značaja na Marakani i bilo je 2.000 ljudi na Marakani. Pričamo o, recimo, kraju kvalifikacija za Evropsko prvenstvo 2008. godine. I na toj utakmici od dve hiljade gledalaca, bez ikakvog rezultatskog značaja, mislim da je bilo hiljadu i po Poljaka. Jer su se oni, ja mislim, plasirali. To je bila startna i početna pozicija. Mnogo igrača u tom trenutku nije bilo standardno u svojim klubovima, a onda im je, između ostalog i uspeh reprezentacije pomogao da izgrade bolje statuse u svojim sredinama."

Dve godine kasnije sve je bilo dijametralno drugačije.

"Onda se došlo da već kroz dve godine, imamo spektakularne utakmice u Beogradu protiv Austrije, u junu, pa protiv Francuske u septembru, pa ta pobeda od 5:0 nad Rumunima, koja nas je odvela na Svetsko prvenstvo. U međuvremenu je bilo i drugih fenomenalnih utakmica. Konstanca, Beč, gde pustamo domaću ekipu da izađe prva iz tunela na zagrevanje i mi čujemo zvižduke prepunog "Ernst Hapel" stadiona, jer je na njemu 30.000 naših ljudi. U toj euforiji vodili smo 3:0 već u 20. minutu. I sve je to kulminiralo istorijskom pobedom nad Nemačkom na Svetskom prvenstvu. Stvorio se jedan ambijent u i oko reprezentacije, koji je u sportu preduslov uspeha. Druga stvar je što smo imali izuzetnu grupu kvalitetnih momaka i igrača. U tom trenutku kapiteni su bili Dejan Stanković koji je osvajač Lige šampiona 2010. u Interu i Nemanja Vidić koji je osvajač Lige šampiona sa Mančester junajtedom 2008. Bane Ivanović je igrač Čelsija. Neven Subotić je bio fudbaler Borusije Dortmund, imali smo Ivicu Dragutinovića u Sevilji, Aleksandra Kolarova u Laciju, Aleksandra Lukovića u Udinezeu, Miloša Ninkovića u Dinamo Kijevu. Nikola Žigić je bio na vrhuncu forme, Valensija, pa Engleska kasnije. Laneta Jovanovića i Miloš Krasića reprezentacija potpuno afirmiše, pa oni prelaze u Liverpul i Juventus. Danko Lazović je bio u tom trenutku u životnoj formi u Zenitu, osvajaču Kupa UEFA. Marko Pantelić je bio igrač Ajaksa i tako dalje. I na kraju smo imali, treću grupu, koja je takođe jako važna, da bi jedna grupa funkcionisala. Mladi, ambiciozni, željni dokazivanja, koji su donosili toj grupi jednu veliku želju za napretkom i videli šansu za neke svoje dalje iskorake u karijeri - Antonio Rukavina, Gojko Kačar, Zdravko Kuzmanović, Zoran Tošić, Nenad Milijaš, Ivan Obradović, Radosav Petrović... Imali smo i golmana Vladimira Stojkovića, koji je uvek fenomenalno branio u reprezentaciji. Tim od 23 igraca, tu nije bilo puno promena, sa jasnom idejom igre i prirodno definisanom hijerarhijom u svlačionici.

I na sve to, imali smo selektora koji je bio vrhunski autoritet i sa velikom karijerom iza sebe. Igraci su prepoznali veliki profesionalni nivo i stvoreni su odnosi postovanja jednih prema drugim. Nažalost, vodio je samo jedan dvogodišnji ciklus reprezentaciju, a siguran sam da je imao kontinuitet, da bi se napravili i veći rezultati.

Prošlo je mnogo godina od te 2008, pa je izlišno praviti neke veće paralele sa sadašnjom reprezentacijom, sem što me hod i desna noga Aleksandra Stankovića podseti na Dekija. Ova ekipa ima svoje vrednosti, svoje adute i svoje protagoniste i tako treba da ih posmatramo."

Paunović je najpre vodio reprezentaciju na dva susreta, a onda mu je ukazano veliko poverenje do 2030. godine.

"Za mene su harizma, snažan karakter i jasna ideja modela igre tri najvažnije osobine velikih trenera. Veljko Paunović ima sve tri, jako verujem u uspeh reprezentacije sa njim. Pravi lider, formiran kao igrač u ambijentu španskog fudbala, iz vrlo cenjene sportske porodice. Harizma ti pomaže da vodiš ljude u lepim vremenima, karakter ti pomaže da ih vodiš u teškim, a model igre je ustvari putokaz koji svakom igraču omogući da prepozna situacije na terenu i sinhronizuje svoje delovanje sa ostatkom tima. Kada se igračima precizno objasne svi principi igre u odbrani i napadu, iz mog iskustva, tada igrači uvek preuzmu odgovornost na terenu i isplivaju njihovi kvaliteti i vrline na površinu. Uz pomoć saradnika iz stručnog štaba, Veljko Paunovic će im sigurno sve to usaditi, u to nemojte da sumnjate uopšte. Veliki posao u 2026. je ispred njega i nas, zato je jako važno da je došao uz veliku podrsku ljudi, svi su ga željno iščekivali, a kao i te 2008. opet imam isti utisak - pravi čovek na pravom mestu. Eto i to je sličnost sa tim periodom."

Veruje Rogić u velike domete ove reprezentacije. Evo kako je objasnio razgovor sa Paunovićem o radu u reprezentaciji.

"Naši razgovori su usledili tek nakon toga kad je on već postao selektor. Razgovor je trajao jedan minut. Kad te selektor reprezentacije svoje zemlje zove - stavljaš se na raspolaganje. Veliko hvala i mom klubu, AEK-u i Marku Nikoliću, jer su bili saglasni sa mojim priključivanjem reprezentaciji. Meni to mnogo znači."

Ovo će tek oduševiti navijače.

"Mnogi od ovih igrača već imaju dva velika takmičenja iza sebe. Mnoge od njih znam iz mlađih reprezentativnih selekcija, divno je videti kako se razvijaju dalje. Ovo prvo naše okupljanje u novembru mi je ulilo tu dozu optimizma - imamo grupu odličnih profesionalaca, odlično treniraju, posvećeni su pripremi, drže se zajedno, spremni su da se posvete kolektivu. U našem mentalitetu je da idemo od euforije do depresije jako brzo. Krenemo od prazne Marakane, pa za dve godine idemo u Južnu Afriku da igramo finale. Ili od toga da smo favoriti u Kataru za osvajanje, do toga da mislimo da imamo slab tim, tanka je linija. A tu i dalje prisutno 80 odsto ekipe i neki su i među rekorderima reprezentacije po nastupima, golovima. To je ugao običnog coveka, a treneri ne smeju da gledaju na fudbal kao navijači", zaključio je Aleksandar Rogić prazničnu priču za Nova.rs.

BONUS VIDEO Nova.rs u muzeju Intera i Milana