Piše Ivan Mrđen: Evropska fudbalska prvenstva i ja (1)

„Bilo nam je lepo dok smo bili pijani, pa nismo ni primetili kad je prestalo da bude lepo“. To mi je rekao moj prijatelj iz Sarajeva Tomo Nevrt negde krajem devedesetih u Beogradu, ali ja nisam siguran da li se to odnosilo na čuvenu utakmicu Jugoslavija – Nemačka iz 1976. godine ili na čitav naš zajednički život u zajedničkoj državi.

Ta utakmica od pre još malo pa pola veka i danas se prepričava, kad god se pomene Evropsko fudbalsko prvenstvo. Posle još malo pa četvrt veka državni tim zemlje s čijim pasošem putujem po svetu ponovo učestvuje na završnom turniru, pa je to prilika da se zajedno podsetimo nekih boljih vremena. I za sve nas, i za fudbal ovdašnji…

* * *

Verujem da je moguće nečiju životnu priču ispričati podsećanjem na događaje koji sa određenom osobom nemaju direktnu vezu, ali se njihovim pojavljivanjem u pravilnim vremenskim razmacima dobija nit koja povezuje sasvim različite prilike i situacije. Evropska fudbalska prvenstva u svakoj mojoj životnoj priči mogu da budu značajne reperne tačke, između ostalog i zbog činjenice da ih pamtim sva, od onog prvog „Kupa Anri Doloneja“ 1960. godine do ovog koje uskoro počinje u Nemačkoj.

Dve godine pre nego što je sve počelo, na Svetskom fudbalskom šampionatu u Švedskoj, Jugoslavija je u gradu Vesterosu igrala protiv Francuske i u uzbudljivoj završnici uspela da pobedi sa 3:2 (Francuzi su pet minuta pre kraja izjednačili na 2:2 drugim golom najboljeg strelca svetskih šampionata svih vremena Žista Fontena, ali je na minut pre poslednjeg sudijinog zvižduka Toza Veselinović doneo pobedu „plavima“).

U malom dvorištu u Doksimovoj ulici na Čukarici, koje je delilo čak pet porodica, tog 11. juna 1958. godine slušao se radio prenos legendarnog Radivoja Markovića sa novog aparata, marke „Tesla“, koji je moj otac Anton kupio nekoliko dana pre toga, baš zbog tih prenosa „iz daleke Švedske“.

* * *

Kad je 6. jula 1960. godine na čuvenom „Parku prinčeva“ u Parizu igrana prva polufinalna utakmica prvog Kupa evopskih nacija, u našem dvorištu su već svi imali radio aparate, a komšija Milovan, kelner u tada čuvenoj kafani „Velika Čukarica“ (danas je u tom prostoru preko puta Ade Cignlije restoran „Gušti mora“), već i – televizor.

Ovo takmičenje je još pre Drugog svetskog rata inicirao dugogodišnji generalni sekretar Fudbalskog saveza Francuske Anri Dolonej (1883-1955), čije ime se nalazi i na velikom pobedničkom peharu, ali je prihvaćeno tek posle njegove smrti, na kongresu UEFA 1957. godine.

U Jugoslaviji je u to vreme nadmetanje evropskih reprezentacija bilo nekako u senci svetskih šampionata, na kojima su „plavi“ posle Drugog svetskog rata redovno učestvovali (Brazil 1950, Švajcarska 1954, Švedska 1958), ali i olimpijskih fudbalskih turnira na kojima smo se posle tri srebra (London 1948, Helsinki 1952, Melburn1956), spremali da konačno baš te 1960. godine osvojimo i zlatnu medalju.

Pošto na Olimpijadi u to vreme nisu mogli da igraju fudbaleri koji su nastupali na prethodnom Svetskom šampionatu u tada super modernom Sportskom centru u Košutnjaku stvarana je nova olimpijska reprezentacija, koja će 10. septembra te godine zaista osvojiti olimpijsko zlato, savladavši Dansku u finalu sa 3:1.

Mi, čukarički klinci, bili smo presrećni što smo svakog dana mogli da izbliza vidimo najveće asove našeg fudbala, a ja sam imao jednu svesku u kojoj su bile zalepljene njihove sličice, a ispod njih su mi se potpisali svi, izuzev Andrije Ankovića iz splitskog Hajduka, koga nikako nisam uspevao da prepoznam.

Zbog toga mi je bilo krivo kad su pripreme olimpijaca prekinute da bi polovina njih, pojačani asovima iz Švedske, pre svih legendarnim Dragoslavom Šekularcem, otišli u Pariz na završni turnir prvog evropskog šampionata.

* * *

Iako su sve komšije imale „svoj radio“, te večeri kad je igrana ta utakmica sa Francuzima, sredinom drugog poluvremena, kad su „trikolori“ poveli sa 4:2, svi su izašli na dvorište i zatražili da moj otac „malo pojača radio“, uvereni da će to zajedničko komšijsko slušanje pomoći našim fudbalerima, baš kao dve godine pre toga.

Ostalo je istorija: golovima Tomislava Kneza iz banjalučkog Borca u 75. i Dražena Jerkovića iz zagrebačkog Dinama u 78. i 79, Jugoslavija je pobedila sa 5:4, a u dvorištu u Doksimovoj 18 komšije su do jutra prepričavali detalje utakmice, uvereni da ništa ne bi bilo da su ostali u svojim stanovima i svako za sebe slušao prenos. Bili su sami sebi važniji i od „Šekija“, koga je francuska štampa nazvala „kreatorom čudesnog preokreta“ i „fudbalskim brilijantom“.

Četiri večeri kasnije, 10. jula 1960. godine Evropa je dobila prvog šampiona, reprezentaciju Sovjetskog Saveza. Iako je Jugoslavija prvo poluvreme dobila sa 1.0, golom Milana Galića, Slava Metreveli je izjednačio odmah na početku drugog pouvremena, da bi sedam minuta pre kraja drugog produžeka Viktor Ponedelnik savladao našeg golmana Blagoja Vidinića.

Bilo kako bilo, da su pobedili i naši fudbaleri ne bi bilo izbegnuto to da na trofeju Anri Doloneja prvo bude upisano ime jedne države koja će nestati tri decenije kasnije.

NASTAVIĆE SE…