Moj život sa problemom od kojeg strahuju svi koji su imali kovid: Nisam mogla ni svoje lice da prepoznam

Prošlog meseca, istraživači na koledžu Dartmut u SAD objavili su studiju slučaja o Ani (pseudonim), koja je razvila prosopagnoziju (poremećaj percepcije za ljudska lica) otkako je bolovala od kovida, do te mere da nije mogla da prepozna članove svoje porodice. Studija je doduše prilično ograničena - Eni je samo jedna osoba i nije rađena magnetna rezonanca da bi se isključili drugi mogući uzroci tog problema, ali Mari-Luiz Kiseler, glavna autorka studije, kaže da su kontaktirali još osoba koje tvrde da su razvile prosopagnoziju posle kovida, a da su se čuli i sa čovekom koji ne doživljava slepilo, već izobličenje lica."Mislimo da ima mnogo ljudi koji imaju neku vrstu problema sa vidom nakon što su se zarazili kovidom 19. Neki ljudi su prijavili promene u vidu boja. Čuli smo od ljudi koji imaju problema sa navigacijom, ne prepoznaju ulice koje bi im trebalo da budu poznate i gube se”, otkrila je.Međutim, ova studija je, osim što je istakla činjenicu da se i dalje ne zna o potencijalnim posledicama kovida, skrenula pažnju i na samu prosopagnoziju, a The Guardian donosi priče ljudi koji žive s njom.Naime, mada se dobija usled neke vrste povrede mozga ili bolesti kao što su encefalitis ili Alchajmerova bolest, neki ljudi se i rađaju "slepi za lica".

"Fokusiram se na detalje"

Među njima je Haris Kureši, 28-godišnji tehničar za informatiku i podatke, koji prosopagnoziju ima otkad zna za sebe – i to uz dispraksiju, koja utiče na motoričke sposobnosti i koordinaciju.„U društvenim situacijama nikad nisam siguran da li poznajem nekoga. To je dosadno, pre nego iscrpljujuće", kaže on i priznaje da se ponekad trudi da izbegne ljude, kako ne bi bio u situaciji da ih ne prepozna.Ako nekog poznaje duže vreme ili sarađuje sa njim, upamtiće ga. „Ali čak i tada, sa nekim koga dobro poznajem, ako ga vidim u kontekstu u kojem ga ne očekujem, neću ga prepoznati".Na primer, Kureši je na jednom kursu imao saradnika kojeg je prepoznavao po boji trenerke, ali kad se on sledećeg dana pojavio u drugoj boji - nije mogao da ga pozna. „To su stvari s kojima moram da se nosim“, kaže on.U tome ima sistem. Ako upozna nekog sa kim očekuje da će imati posla u kratkom vremenskom periodu, na primer na konferenciji, fokusira se na stvari kao što su nakit ili frizura – koje se verovatno neće promeniti tokom tog perioda.„Moram da uložim mentalni napor u pamćenje detalja. Tokom dužih vremenskih perioda, to je teže." U tim slučajevima kaže ljudima za svoju situaciju i ako su se dogovorili da se sretnu, zamoliće ih da mu priđu.

"Javim se i nadam se da neće shvatiti"

Sara O'Konel (38) razvila je slepilo za lica zbog svog mijalgijskog encefalomijelitisa (ME), takođe poznatog kao sindrom hroničnog umora, koji je pokrenuo norovirus pre 10 godina.„U početku je uglavnom bilo sa ljudima koje sam srela samo nekoliko puta. Pozdravili bi me, a ja bih ih gledala prazno. Trebalo je više izlaganja nečijem licu da bih ga zapamtila."Međutim, nakon što je dobila kovid u leto 2021, a onda ponovo u proleće prošle godine, situacija se pogoršala.„Od moje druge infekcije kovidom, svi moji problemi sa kognitivnim oštećenjem su se pogoršali – problemi sa pamćenjem, pronalaženje reči, gubitak misli na pola rečenice – i suočavanje sa slepilom“, kaže Sara.Ona prepoznaje porodicu i bliske prijatelje, „ali može biti prilično neprijatno kada vas ljudi poznaju, a vi se ne sećate ni ko bi oni mogli biti”. Njima kaže samo "generičko 'zdravo'". "Igram se i nadam se da neću biti uhvaćena."

"Ne mogu da kažem ko je na slici ona, a ko sam ja"

Anđela Draper, učiteljica u penziji, prvi put je pročitala o prosopagnoziji u obrazovnom časopisu kada je imala 50 godina. „Shvatila sam da me to opisuje. Tako mi je laknulo – skoro sam zaplakala. I ja i moj otac smo mislili da je moja majka briljantna u prepoznavanju ljudi, a onda sam shvatila da je ona normalna i da smo mi bili ti koji su imali problem sve vreme".Ponekad je to čak značilo da ne prepoznaje ni sopstveno lice. Na fotografiji snimljenoj na venčanju njenog brata, gde su ona i druga deveruša bile u identičnim haljinama i kosa im je bila stilizovana na isti način, ona kaže: „Ne mogu da kažem ko je ona, a koja ja“.Draper nije prepoznala svoju najbolju prijateljicu koju je poznavala 15 godina, jer je nosila šešir i novi kaput. „Ako ne očekujem da vidim prijatelje ili porodicu, ne prepoznajem ih dok ne progovore ili po načinu na koji hodaju. I odeći.”