9
"Sifilis nije bolest XIX veka, informišite se, radite na prevenciji i volite se više - i brižnije!", poručuje Beograđanin Dušan Maljković.
Dušan Maljković je na portalu Slobodnifilozofski.com objavio intimni i analitički tekst o (svom) sifilisu kako bi i druge upozorio na moguće posledice ove bakterijske infekcije čija je tiha epidemija u toku. „Cilj je da što više ljudi pročita i informiše se“, rekao nam je kad smo ga kontaktirali za saglasnost da podelimo njegovo iskustvo. Tekst vam prenosimo u celosti.
Dok nisam na redovnom testiranju na polno prenosive bolesti dobio pozitivan rezultat na sifilis, o njemu sam znao relativno malo: da se lako leči, da je gotovo iskorenjena i da su od nje, navodno, oboljevali Nietzsche i Marquise de Sade, te da postoji verovanje o nastupanju izuzetne kreativnosti u završnim stadijumima bolesti. Međutim, kako sam počeo da se lečim, shvatio sam da su umesto znanosti (ἐπιστήμη) moje poimanje sifilisa zaposele uglavnom netačne i nepotpune informacije (δόξα). Otkrio sam da je široko rasprostranjen, relativno se lako prenosi, te nas „trajno“ naseljava, što za posledicu ima nemogućnost da dajem krv do kraja života. U tom procesu, suočio sam se sa lošim zdravstvenim sistemom koji se oslanja na nevladine organizacije i na privatne klinike. Takođe, ponovo sam promislio svoj odnos prema sigurnijem seksu u doba Grindra i PrEP-a: gej muškarci ponovo postaju „rizična grupa“, te je sve prisutnija erozija upotrebe kondoma i inflacija nesigurnih erotskih praksi – fetišizovanih kroz (gej) pornografiju – što dovodi do povećanja transmisije „ostalih“ (ne-HIV) bolesti. Sve navedeno odvija se na pozadini uznapredovale privatizacije zdravstvenog sistema, ali i još jedne važne posledice ekspanzije neoliberalne ideologije, a to je „sebični“ individualizam gde lični užitak postaje važniji od zdravlja zajednice.
Pre dva meseca bio sam na redovnom testiranju na HIV, hepatitis B i sifilis u nevladinoj organizaciji Potent u Beogradu, specijalizovanoj za seksualno zdravlje MSM[1] populacije, korisnika_ca PrEP-a, trans osoba i seksualnih radnica_ka.
Lažem, jer mi je važno da se u oku javnosti pojavim kao neko ko se odnosi odgovorno prema sopstvenom i zdravlju drugih. Istina je drugačija: poslednji put sam se testirao na navedene bolesti 2017. godine. Ono što sam dobro upamtio tom prilikom jeste dvadesetčetvoročasovna anksiozna „agonija“ čekanja rezultata. Čak su i snovi doneli „strašne“ scenarije života sa HIV-om. Iako sam znao da se sa tim virusom skoro normalno živi, društvena stigma koja iz toga proizilazi i dalje me je plašila: hoće li me bližnji odbaciti jer sada predstavljam izvor zaraze, iako ne mogu da je proširim u prijateljskim interakcijama? Kakav će mi biti seksualni i ljubavni život (u svetu sa sve više pseudo-seksa i sve manje ljubavi), jer čak i kada ste HIV „nedetektabilni“, ova infekcija, sa pretnjom smrti u njenoj pozadini, provocira iracionalno ophođenje i odbacivanje? Na kraju, nisam bio zaražen ničim od navedenog. Laknulo mi je. Obećao sam sebi da neću nikada više ići na testiranje na HIV čiji se rezultat dobija tek nakon jednog dana (2022. godine, brzi testovi – za svega petnaestak minuta – daju 99% tačan rezultat).
Na poslednje testiranje u oktobru 2022. godine odlučio sam se jer mi je blizak prijatelj javio da je HIV pozitivan. Tada sam shvatio da je – nakon pet godina od poslednje detekcije seksualno prenosivih bolesti – zaista krajnje vreme da to uradim. Do tada sam dugo netestiranje racionalizovao praktikovanjem sigurnijeg seksa.
I opet sebe hvatam u laži, jer me sramota da priznam: moja upotreba kondoma polako se proredila. Zapravo, sve više sam pristajao na to da moji partneri donesu odluku hoće li koristiti zaštitu. Zašto? Sve je manje ljudi pribegavalo sigurnijem seksu, čak su insistirali na tome da ne upotrebljavaju kondom, obrazlažući da im to smanjuje užitak ili ga čini nepostojećim. Prosto, prilagođavao sam se opštem trendu. S jedne strane, diktirala ga je (gej) pornografija – jedna od boginja-uobličavateljki naših telesnih htenja i vrenja, duboko užlebljena u kapitalističku industriju seksa, dominantno patrijarhalna i rasistička – gde je NO CONDOM postalo opšte implicitno ili eksplicitno geslo, pretvoreno koliko u normativ, toliko i u dodatni fetiš. S druge strane, sa dolaskom PrEP-a, ljudi su postali „opušteniji“ – čitaj nemarniji – jer se danas sa HIV-om, uz adekvatan tretman lekovima, relativno normalno živi. Kako tema ovog teksta nije AIDS, sa njim ćemo stati, uz podsećanje na konsekvence zapostavljanja sigurnijeg seksa – druge polno prenosive bolesti su u ekspanziji, između ostalog i (moj) sifilis:
„Mnogi ne znaju da u Hrvatskoj vlada epidemija sifilisa zbog čega Iskorak provodi kampanju ’Sifilis je opet in’ kojom želi podići svijest o ovoj pomalo zaboravljenoj bolesti. Sifilis se prenosi tijekom seksa bliskim fizičkim kontaktom, stoga je preporučljivo smanjiti broj seksualnih partnera, koristiti zaštitu i redovito se testirati jer sifilis često zna biti bez simptoma zbog čega zaražena osoba lako može prenijeti bolest na zdravu osobu.“
I tako je započela moja duboko telesna veza sa sifilisom. Nakon „dobrog“ rezultata glede HIV-a i hepatitisa (vakcine za hepatitis A i B su takođe dostupne, ne oklevajte da ih uzmete!), osoblje Potenta uputilo me na Gradski zavod za kožne i venerične bolesti, gde mi je analizom krvi potvrđen rezultat „brzog“ testa, te je ustanovljeno da infekciju „nosim“ manje od godinu dana. Zbog toga se moj tretman sveo na injekciju depoa penicilina i naknadnu kontrolu. Međutim, dežurni lekar obavestio me da tretman ne mogu da dobijem u Zavodu, već da samostalno moram da kupim lek i obezbedim davanje injekcije. Ponovo sam se vratio u Potent i za 800 dinara (oko 7 evra) pribavio depo penicilina.
Takođe, upućen sam u obližnju privatnu kliniku „čije se ime ne spominje“ jer ne bih da reklamiram preskupi privatni klinički sektor koji decenijama unazad urušava javno zdravstvo, dovedeno i zbog toga na rub propasti. Reč je o preuređenoj predratnoj vili na Vračaru, „elitnoj“ centralnobeogradskoj opštini, gde se u čekaonici tj. salonu sa kičastim stilskim nameštajem služi kafa i čaj, a u dvorištu parkiraju „bahati i besni“ džipovi privilegovanih bogataša. U kontrastu sa Gradskim zavodom za kožne i venerične bolesti, gde smo se tiskali nas desetine nervoznih pripadnika_ca radničke klase u uskoj čekaonici, ovde je atmosfera bila opuštena i fancy, te sam – uz delikatno utišane klavirske sonate Mozarta i Art Nouveau ornamente na plafonima – na trenutak zaboravio svu stravu i užas (svog) prekarnog života u Srbiji. U njega me vratila cena davanja posebnih injekcija, nedostupnih u državnom zdravstvu: morao sam da platim 2750 dinara (oko 24 evra) da bi medicinska sestra dva puta zabola metal u moj levi i desni guz. Da sam se odlučio za državno lečenje, tretman bi trajao dve nedelje i podrazumevao svakodnevno injektiranje, povećanu mogućnost pucanja igle zbog 14 uzastopnih injekcija (koja jeste zanemarljiva, ali se može desiti) i oštećenja mišićnog tkiva.
Pročitajte još:
Nakon svega, odlučio sam da uradim dve stvari. Prvo, da se detaljnije informišem o sifilisu, što i vama preporučujem, jer se relativno lako prenosi. Moguće je, pod određenim uslovima, zaraziti se „francuskim“ poljupcem. Daleko od toga da je iskorenjen[2], kako sam već rekao, sifilis je u ekspanziji. Relativno se lako leči antibioticima pre nego što, nakon više godina, dođe u završni stadijum, destruktivan po unutrašnje organe i/ili nervni sistem (tzv. neurosifilis). Međutim, tu su i trajne posledice same infekcije: više nikada neću moći da dam krv – što me posebno potreslo – a bolest može da se reaktivira, zbog čega je redovnost testiranja neophodna do kraja života.
Drugo, da otvoreno govorim o svom iskustvu i obavestim prijatelje i prijateljice o tome, kako bi i oni poveli računa o tome. Svi su bili iznenađeni, baš kao i ja u početku, i imali su vrlo slične predrasude. U tom kontekstu nastaje i ovaj tekst. Iako tzv. rizično seksualno ponašanje nije nužno povezano sa seksualnom orijentacijom, naša nova tužna istina jeste da se sifilis više širi u tzv. MSM krugovima nego u drugim grupama. (U kontrastu sa tim, ove godine je po prvi put veći [apsolutni] broj heteroseksualaca od broja gej osoba zaraženih HIV-om.) Već sam rekao da je tome doprinela NO CONDOM pornografija, ali i hiperseksualizovana „Grindr kultura“, gde brzi (i često kratkotrajni) lični užitak – često redukovan na penetraciju i orgazam – transcendira brigu o sopstvenom i tuđem zdravlju. Od kada je u poslednjim decenijama temeljno razgrađena veza intime i seksa i u heteroseksualnoj sferi, pojavom dejting aplikacija „bez obaveza“, stigli smo do toga da imamo nešto nalik seksu, a sve manje stvaranja temeljnijih međuljudskih veza, emotivnih, intelektualnih, kakvih god.
Da, zaista, društvo u tom smislu prestaje da postoji, ostaju samo „vrle sebične“ individue à la Ayn Rand, sa ili bez porodica. Kada sam bivše seksualne partnere obavestio da su potencijalno zaraženi sifilisom, jedan od njih nije ni odgovorio na poruku, drugi je rekao da „zna sve o toj bolesti“ i nije joj pridavao poseban značaj, a samo jedan je odlučio da se nevoljno i sa odugovlačenjem testira i leči. Navedeno je, izgleda mi, relevantan – iako nereprezentativan – pokazatelj lošeg „stanja stvari“.
* * *
Beogradska samostalna umetnica[3] Konstrakta nas je u ovogodišnjem evrovizijskom hitu In corpore sano podsetila na loš položaj ove grupe unutar sistema javnog zdravstva u Srbiji, koji je inače u lošem stanju[4]. Slobodni umetnici_ce često ostaju bez zdravstvenog osiguranja zbog dugovanja za koja nisu odgovorni, što je posledica administrativnih grešaka raznih instanci, kao što su Fond za penziono i invalidsko osiguranje, Grad Beograd itd. Dakle, umetnica mora biti zdrava tako što će o svom duševno-telesnom stanju voditi računa sama, nepodržavana javnim institucijama čija je to (bila) tradicionalna uloga.
Autor ovog teksta, takođe slobodni umetnik, ali sa overenom zdravstvenom knjižicom (jer sam platio dugovanja koja nisam napravio), morao je u svom bliskom kontaktu sa sifilisom da se osloni na sve manje paranormalni – a sve više realno prisutni – bermudski trougao državnog zdravstva, nevladinih organizacija i privatnih klinika, u kome iščezava zdravlje većinske siromašne populacije. Outsourcing ovog prvog na potonje zahteva da sami plaćate svoje zdravstvene intervencije, a ako ste pripadnik_ca radničke klase i/ili romske tj. ne-bele odnosno izbegličke populacije u Srbiji, to je pristup lečenju dodatno otežan.
Na tom tragu, uhvaćeni smo u nepovoljnu povratnu spregu: loše telesno stanje, zbog nedostatka zdravstvene brige, znači i mens desperata in corpore sano, što opet dodatno razboljeva telo. A ono je, kao što Foucault reče, „tamnica duše“, duše sve setnije: prema statistikama Svetske zdravstvene organizacije, 700 000 ljudi se godišnje ubije zbog lošeg duševnog stanja, a obolelo je preko 280 miliona ljudi. Siromaštvo je jedan od uzroka nastanka i održavanja depresije, kao i telesnih bolesti koje ne možete da lečite, što važi i za sifilis, čiji je adekvatan tretman već teško dostupan mnogima, ne samo zbog 30 evra, što nije mali iznos u Srbiji kada se uzmu u obzir troškovi života prosečne porodice – ako ste njime zaraženi duže od godinu dana, onda je cena utrostručena, jer su potrebna dva dodatna tretmana – nego i zbog informativnih, simboličkih i obrazovnih barijera, što vodi prolongiranju dijagnoze i mogućnosti progresije bolesti.
I šta ćemo sad? Nemamo previše izbora – insistiraćemo na upotrebi kondoma i drugih kontraceptivnih sredstava (koja treba da bude besplatna i svima dostupna) čak i kada to znači (bolni) izostanak seksa, redovno ćemo se testirati na račun državnog budžeta i/ili organizacija civilnog društva, te nastojati – ako želimo, van obaveza i moralisanja – da intimizujemo erotske susrete (jer bliskost često vodi i povećanoj brizi o drugima). Naše seksualne preference nisu, podsetimo se, ni toliko slučajne, ni toliko arbitrarne, koliko zamišljamo da jesu: one su plod i društveno-istorijskih, materijalnih prilika, relativno promenljive i fluidne na vremensko-kulturnoj osi i u ravni naših individualnih života i mi ih našim izborima konstantno – manje ili više – potvrđujemo i/ili menjamo.
I čekaćemo, potišteni od života u kapitalizmu kao sifilističar Albrechta Dürera na prvom duborezu s tim motivom u zapadnoj umetnosti, i radićemo na tome da socijalizam, sa svojim univerzalnim državnim zdravstvom, ponovo zakuca na naša vrata.
***
Beleške
[1] Skraćenica za muškarce koji imaju seks sa muškarcima, bez obzira kako se identifikuju u domenu seksualne orijentacije: naglasak je na seksualnoj praksi, ne svesnom samorazumevanju.
[2] Treba napomenuti i da je suzbijanje epidemije sifilisa krajem 19. veka putem francuskih municipalnih zakona (čija je svrha bila regulacija seksualnog rada obilježavanjem povremenih seksualnih radnica kao prostitutki), imalo ulogu u razvoju i jačanju savremenih policijskih snaga. V. Kevin Henderson, „J.K. Rowling i bjelačka supremacistička historija ‘biološkog spola’“, http://slobodnifilozofski.com/2020/08/j-k-rowling-i-bjelacka-supremacisticka-historija-bioloskog-spola.html
[3] Što konkretno znači da joj grad Beograd, kao i drugim samostalnim radnicima u kulturi, uplaćuje minimalno penziono i zdravstveno osiguranje.
[4] „Po kvalitetu zdravstvenih sistema, ispred nas je većina zemalja regiona, uključujući Sloveniju, Bugarsku, Mađarsku, Hrvatsku i Rumuniju, dok su iza Srbije ostale Crna Gora i Severna Makedonija, a sa Albanijom smo na istom nivou.“ https://www.danas.rs/vesti/ekonomija/koliko-se-u-srbiji-ulaze-u-zdravstvo-a-kako-se-trosi-novac-gradjani-sve-vise-primorani-da-se-pregledaju-privatno/
***
Bonus video: Dr Dubravka Salemović: HIV je sveden na hroničnu bolest
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
