Malom Ivanu ostalo novca za svega dva meseca života bez bolova

Zdravlje Autor: Ana Lalić 05. okt 202117:07 > 17:13

Ivan Filipčev, humanitarna akcija, humanitarna pomoć

Ivan Filipčev Foto: Privatna arhiva

Ivan Filipčev iz Bečeja ima deset i po godina i isto toliko godina se bori protiv posledica cerebralne paralize. U poslednjih nekoliko godina svakodnevno putuje iz Bečeja u Novi Sad na terapije u rehabilitacionim centrima, bez kojih nema nade da živi bez ogromnih i bolnih problema. Na računu gde preko Fondacije „Budi human“ godinama se prikupljaju donacije za lečenje Ivana, ostalo je dovoljno novca za samo još dva meseca terapije.

“Deca sa cerebralnom paralizom, ako ne vežbaju svakodnevno neminovno će imati deformitet ruku, nogu, kuka, kičme, a dugoročno će imati i probleme s srcem, plućima… I živeće u kolicima za osobe sa invaliditetom, a ne mora da bude tako. Ivan je pre nekoliko meseci zbog operacije glave, morao da miruje nekoliko nedelja. Već tada je, bez vežbi, imao je jači spazam, deformitet stopala je postao izraženiji iako svakodnevno, skoro ceo dan nosi longete, a krivi mu se i kičma”, kaže majka Kristina Demeter Filipčev, napomnjući da je svaki dan bez vežbi drastičan korak unazad.

“Ivan u poslednjih 12 meseci, zahvaljujući intenzivnim vežbama, vidno je napredovao i sve je bliži cilju da jednog dana napravi i prvi samostalni korak. Počeo je da koristi levu ruku, koju do sada nije koristio, popravlja mu se fina motorika, bolje puzi i sedi, uspeva da crta, oslanja se na obe ruke, pokušava da se uspravlja i uz pomoć hoda u hodalici. Najvažniji deo svakodnevnih vežbi je da Ivan ojača i da izgradi osećaj ravnoteže”, kaže Kristina. Iako su vežbe za decu sa sličnim problemom neophodne, država ne obezbeđuje svakodnevnu rehabilitaciju za decu sa invaliditetom. Napredak i razvoj dece sa smetnjama u razvoju zavisi od količine novca koju porodica uspe da obezbedi. Za Ivanove terapije na mesečnom nivou je potrebno minimalno 1.000 evra – to je oko 600 SMS-ova mesečno.

Ivan pohađa treći razred tipične škole u Bečeju po individualnom obrazovnom planu, nakon škole odlazi kući, odmori se pola sata i nakon ručka, s tatom ili mamom kreće iz Bečeja u Novi Sad na tročasovnu rehabilitaciju. Kući se vraća oko šest sati uveče. Tako je svaki dan, godinama.

„Sada već zna da možda nikad neće moći da trči sa svojim bratom blizancem, ali za 10 i po godina svog života – nakon dve operacije glave, tri operacije nogu, nekoliko manjih intervencija, mnogo dana provedenih u bolnici nakon prevremenog rođenja – nije izgubio vedrinu i volju da svakodnevno putuje 100 kilometara i vežba tri sata. Nijednom nije pokušao da odustane. Jer zna da mora da vežba. Ne zna, ali to znamo mi, njegovi roditelji, da napredak, mogućnost hodanja i život bez bola dece sa cerebralnom paralizom košta. Nepravedno je, ali od novca zavisi njegov život bez bolova i nada u napredak“, kaže njegova majka Kristina Demeter Filipčev.