Pandemija koronavirusa promenila je živote svakog od nas - nekima je donela neizdrživo osećanje neizvesnosti, nekima oduzela najvoljenije, dok mnoge osobe osećaju grižu savesti znajući da su nekoga zarazile. Najave novog vanrednog stanja samo pojačavaju ove već postojeće strepnje.
Možda se osećate izgubljeno, dok se onaj težak osećaj u stomaku sve više širi svakog dana. Možda vas proganja osećaj griže savesti, jer ste nekome ipak preneli virus i ugrozili mu zdravlje. A možda vaših najvoljenih više nema, a niste ni stigli da se oprostite sa njima, dok ste bili primorani da ih sahranite u limenom sanduku.
Pročitajte još:
Sve ove životne tegobe i traume donela nam je pandemija koronavirusa, a posledice po naše psihičko zdravlje još uvek ne možemo da sagledamo, a uopšte neće biti naivne, prema procenama stručnjaka. Najgore je što se širom sveta ponovo uvode restriktivne mere, dok pretnja novog sveopšteg kolapsa i porasta broja zaraženih svima nama „visi nad glavom“. O prevazilaženju prošlih i budućih trauma razgovarali smo sa psihološkinjom Isidorom Zekavicom.
Ona nam je naglasila da je anksioznost koju mnogi osećaju sada sasvim očekivana.
„Neka preliminarna istraživanja koja su rađena na našem uzorku pokazala su da ljudi pre svega osećaju neki strah i strepnju, neku ljutnju i bes, najviše zbog ograničenja koja su bila na snazi, kao i mnogih suprostavljenih i nedovoljno preciznih informacija oko samog virusa, simptoma…To je nešto očekivano, da se jave simptomi anksioiznosti, depresivnosti. Prosto u nekim situacijama koje imaju traumatski potencijal ne postoje nenormalne reakcije. Svaka reakcija je normalna u takvoj situaciji“, govori Zekavica.
Koronavirus uzrokovao je brona dešavanja koja mogu biti okidač za traume, koje nam mogu ugroziti psihičku stabilnost, preko potrebnu u ovim vremenima. Osvrnuli smo se na one koji su preležali virus, one koji su nekome preneli virus, kao i na one koji su zbog pandemije ostali bez voljenih.
Pročitajte još:
Lekari upozoravaju da osobe koje su bile hospitalizovane zbog koronavirusa mogu razviti post-traumatski stresni poremećaj. U nekim slučajevima javljale su se i halucinacije, kao i konfuzija. Sve nam ovo govori da smo i dalje na nepoznatom terenu, upozorava Zekavica.
„Ne znamo ni koje su dugoročne posledice ostavlja korona, ni kolike su. Sa psihološke strane, pacijenti koji su imali koronu treba da se usmere na ono što mogu da urade da olakšaju sebi oporavak: da brinu o sebi što se tiče terapije i ishrane. Uvek je važna socijalna podrška od strane bliskih ljudi, a i vraćanje rutini. Naravno, treba se prilagoditi mogućnostima – ukoliko osoba oseća neke simptome poput problema sa disanjem, da se napravi nova rutina. Na primer, ako je osoba vežbala pet puta dnevno, da sada smanji, da se prosto prilagodi“, govori za Nova.rs.
Čak i ako smo bili zaraženi, ali nismo imali većih zdravstvenih problema, strašna je i činjenica da smo nekoga zarazili. Ukoliko je došlo do najgoreg scenarija, postaje jako teško nositi se sa osećanjem krivice. Međutim, Zekavica objašnjava da jednostavno moramo da promenimo perspektivu našeg razmišljanja.
„Naša odgovornost ide donekle, mi možemo ograničiti naše postupke u određenoj meri, ali dese se okolnosti, desi se svakome od nas da pogreši ili da propusti da prepozna neke simptome. Naša odgovornost ima određen limit. Koliko god to bilo teško za nekoga, zaista se može bilo kome desiti. Moglo je da se desi čak i u bolničkim uslovima. Teško je na to uticati, jer je visoka zaraznost“, kaže ona.
Najteže je ipak onima koji su se u toku pandemije suočili sa smrću – vreme je ipak najbolji lek za užasan bol koji osećamo, naglašava psihološkinja.
„Mislim da je proces tugovanja suštinski ono što mu i ime kaže – proces. Možda je sve zakomplikovano novonastalom situacijom, ali proces je isti. Za tugovanje je potrebno vremena. Ono traje, ali trebalo bi da pokušamo da nam fokus budu lepe uspomene. Proces tugovanja nije promenjen, ali je otežan. Ono što uvek pomaže je podrška drugih“, savetuje.
Koja god nesreća da vas je zatekla u ovo burno vreme, postoje tri stvari koji većini osoba pomažu: rutina, okretanje drugima i fokus.
„Ljudi su prilagodljivi po prirodi, tako da je ključna nova rutina, neki novi rituali. Važno je vraćanje kontrole u život, predvidljivosti, jer upravo to je ljudima nedostajalo. To nam u trenutnim okolnostima manjka, zato što ima puno neizvesnosti. Naravno, sve treba prilagoditi uslovima. Važno je i vraćanje sistemu socijalne podrške, kao i fokus – koncentrisati se na stvari na koje možemo da utičemo. Na primer, mi možemo da donesemo odluku da nosimo masku i peremo ruke. A na to da li će se neko negde zaraziti mi ne možemo da utičemo“, kaže Isidora Zekavica.
Najvažnije je da kod drugih, ili kod sebe samih, prepoznate znake da više ne možete da se nosite sa traumom – i da je vreme da potražite stručnu pomoć. To nije sramota – šta više, to je nešto najodgovornije što možemo da uradimo. Psihološkinja nam je otkrila kako da shvatite da je vreme da se obratite stručnjaku.
„Treba potražiti stručnu pomoć ako postoji izražena anksioznost, koja je učestala i dešava nam se veći deo vremena u toku nedelje. Ako postoje učestali panični napadi, ako je došlo do promene u raspoloženju, da je osoba postala nekako depresivna, da ima malo energije, da je došlo do promene u apetitu, spavanju.. Dakle, neke promene koje su baš primetne i koje su intezivne, koje onemogućavaju osobu da funkcioniše svakodnevno“, zaključuje Zekavica.
***
Bonus video:
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar