"Kako me je pas otrgao iz kandži anoreksije"

Šesnaestogodišnja devojčica došla je do samo 31 kilograma jer se izgladnjivala. Ona je nakon svega što je prošla sa anoreksijom ispričala kako joj je njen voljeni pas pomogao da ne umre od poremećaja u ishrani.Koni Hačer iz Eseksa radila je svojevremeno 100 trbušnjaka pre doručka i ograničila se na samo jedan obrok dnevno, a nekim danima nije jela – ništa.Trebalo je dosta strpljenja njene porodice i ljubavi velikog psa po imenu Simba da Koni preokrene svoj život.„Prvi put sam počela da primećujem da sam krupnija od drugih devojaka kada sam imala oko 10 godina“, rekla je Koni.Počela je da se stalno poredi sa drugim devojčicama, a i društvene mreže su učinile svoje, uz bujanje hormona."To nije bila svesna odluka da smršam, već sam počela da smanjujem ono što jedem."

Koni je počela da preskače doručak tako što se budila i jurila iz kuće pre nego što bi joj majka rekla da jede. Lagala je roditelje da jede u školi ili da jednostavno nije gladna.U danima kada je jela Koni bi se ograničila samo na jabuku ili činiju supe s najmanje kalorija.Kako je njen poremećaj ishrane eskalirao, ona se povlačila od porodice i prijatelja, a usput postala i opsednuta ishranom.

„Nisam mogla da pričam o tome kako se osećam. Izmišljala sam izgovore da ne jedem, govorila da ću kasnije, a onda bih otišla u krevet bez pozdrava. I onda sve ispočetka. Samo sam mislila na brojeve, kalorije, hranu, stalno sam se gledala u ogledalu.“Neprestano je razmišljala o tome šta će sledećeg dana, koliko će malo jesti i koliko će dugo vežbati.„Napamet sam znala kalorije svega što jedem. Vagala sam sve što pojedem, čak i mrvice.“Ona se na sve to budila u 5.30 ujutru da uradi 100 trbušnjaka pre doručka, vodeći računa da ne probudi svoju porodicu.Svako veče je takođe radila dodatnih 100 trbušnjaka pre spavanja, čak i ako tog dana nije ništa jela.

Od vesele devojčice postala je tiha, neprimetna. Nije želela da se ističe, krila se da neko ne bi primetio da ne jede. Nosila je vrećastu odeću, slojevitu, da bi sakrila koliko je mršava.„Sećam se da mi se jednog dana u školi obratio dečak koji mi je rekao da više nisam zabavna. Uvek sam se šalila, ali anoreksija me je blokirala. Jednom mi je drugarica u svlačionici posle časa fizičkog rekla da sam mnogo mršava i ja sam to shvatila kao kompliment jer su me prethodno zezali da sam debela. Nisam znala da to nikako nije dobro.“A onda se sve promenilo kada Koni stari poznanici jednom prilikom nisu prepoznali od mršavosti.

„Sledećeg dana mama me je odvela kod lekara. Ali i dalje sam se osećala debelo i mislila sam da izgledam debelo."Ona nikad nije mislila da ima poremećaj u ishrani.„Kada je doktor rekao da imam anoreksiju, briznule smo u plač. Osećala sam se kao da su mi rekli da imam rak. Rečeno nam je da mi je krvni pritisak zaista nizak, pa su me poslali na pregled srca. To je bio prvi put da me je mama videla bez majice i počela je ponovo da plače.“Koni je tada imala samo 31 kg i stalno se osećala slabo i umorno. Rečeno joj je da je izgladnjivanje izazvalo takvo opterećenje na njenom srcu da je, ako joj se zdravlje ne popravi brzo, pretila opasnost od srčanog udara i smrti. Koni je onda upućena na kliniku za poremećaje u ishrani, ali njen oporavak nije bio jednostavan.Onda je pomoć došla neočekivano - od francuskog mastifa po imenu Simba. Nekoliko nedelja nakon pregleda kod lekara Konin tata Kevin iznenadio ju je štenetom. Pitao je terapeute da li misle da bi pas pomogao pri oporavku njegove ćerke i oni su mu rekli da to ne može da naškodi. A zapravo ispostavilo se da je to najbolje što se ikada dogodilo Koni.„Sećam se kada je moj tata doveo Simbu kući. Bio je samo malo štene, ali prvi put sam se osećala srećno. Pre toga sam se lažno smejala, pokušavala da usrećim druge, ali u trenutku kada sam ga videla, srce mi je jednostavno procvetalo.“Od tada Koni se brinula o Simbi i sve manje mislila na kalorije i svoju kilažu. Zdravlje joj se polako poboljšalo. Kad je pas napunio tri meseca, tinejdžerka se ugojila dovoljno da ga izvede sa tatom u kratke šetnje.„Kad sam dobila Simbu, on mi je bio podsticaj da ozdravim jer sam znala da ne bih mogla da brinem o njemu ako nisam dobro. Jednog dana sam se probudila i samo pomislila – šta to radim sebi. Bilo mi je muka od toga da mi se život vrti oko hrane."U maju 2019. godine Koni je počela da ide sa ocem u teretanu i diže tegove kako bi ojačala - fokusirajući se na fitnes umesto na kalorije.„Znala sam da želim da budem jaka i da više ne budem mršava i zaista sam se osećala kao da sam pronašla strast za nešto u čemu sam bila dobra“, kaže Koni koji ide ka putu ličnog trenera.Trenutno završva srednju školu i nada se da će otići na fakultet.***Pratite nas i na društvenim mrežama:FacebookTwitterInstagramBONUS VIDEO: Kako do pozitivnih misli