0
Poremećaji ishrane u početnoj fazi često prođu neopaženo od strane roditelja, a upravo je ta faza najvažnija kada je u pitanju njihovo lečenje.
Najčešći poremećaji u ishrani su anoreksija nervoza i bulimija nervoza. Postoje varijacije atipičnih oblika i jednog i drugog kod kojih ne postoje svi dijagnostički kriterijumi koji su potrebni da bi se postavila dijagnoza anoreksije nervoze i bulimije nervoze.
Pored toga postoje i nespecifični poremećaji u koje spadaju prejedanje uz neke psihičke tegobe i poremećaj noćnog jedenja.
„Ono što je zajedničko za poremećaje ishrane je da oni pripadaju psihijatrijskim poremećajima. Važno je naglasiti da su ozbiljne i teške bolesti koje mogu da se leče i izleče, ali da je važno da se leče na pravi način, da se njima bavi stručno lice, neko ko poznaje ove poremećaje i da neće doći do spontanog izlečenja ili zalečenja“, kaže za N1 prim. dr Marija Đurović, psihijatar i psihoterapeut iz KBC „Dragiša Mišović“.
Ove bolesti, kaže doktorka, „nisu hir mladih ljudi“, kako se često čuje. One ne prolaze same od sebe, već moraju i roditelji i osoba koja je bolesna da se ozbiljno pozabave time.
Kada su pitanju anoreksija i bulimija, dr Đurović kaže da je „u osnovi osnovni simptom zapravo strah od dobijanja telesne mase“.
Kako dalje objašnjava, taj strah se manifestuje kroz strah od hrane i strah od debljine. Osobe sa ovim bolestima imaju poremećaj telesne slike, odnosno ne vide sebe realno, već misle da su deblje nego što jesu. Svoj strah umiruju tako što izbegavaju da jedu.
Ove bolesti se javljaju u periodu rane, srednje i kasne adolescencije, kaže dr Đurović.
„Anoreksija se najčešće javlja u periodu rane adolescencije. To je period već od 12. do 14. godine, oko 75 odsto obolelih se tada razboli. Bulimija se javlja nešto kasnije, u periodu srednje i kasne adolescencije, to je period srednje škole i eventualno početak fakulteta“, kaže doktorka.
Dr Đurović dodaje da se ove bolesti češće javljaju u ženskoj populaciji, ali i muškarci takođe obolevaju. Od pet do 10 odsto od ukupnog broja obolelih pripada muškoj populaciji.
„Ono što je klinički interesantno je da je klinička slika potpuno ista kod oba poremećaja, s tim što je kod muškaraca bolja prognoza. Kada se započne lečenje oni se za kraće vreme i lakše oporave, praktično u potpunosti, u odnosu na žensku populaciju“, objašnjava dr Đurović za N1.
Kada je reč o razlikama između obolelih u muškoj i ženskoj populaciji doktorka kaže da muškaraci iz drugačijih razloga ulaze u bolest. Najčešće se radi o muškarcima koji su zbog zdravstvenih razloga držali dijetu, ili na primer zbog gojaznosti, pa su razvili kliničku sliku poremaćaja u ishrani ili muškarci koji su zbog potreba sporte morali da izgube kilograme.
Važno je naglasiti da neće svako razviti poremećaj ishrane, već osobe koje imaju predispoziciju.
Doktorka je dodala i da ovaj poremećaj nije redak kod sportista, najčešće kod onih koji se bave borilačkim veštinama, gde je potrebna određena telesna masa za određenu kategoriju takmičenja.
„Najveći procenat obolelih, čak 20 odsto, je kod pripadnika gej populacije. Kod njih je jedan od razloga bolesti psihološki, psiho-dinamski, i povezan je sa ranim razvojem i identifikacijom sa majkom“, objašnjava dr Đurović.
Poremećaji ishrane, prema rečima doktorke, mogu da budu i nasledni.
„Dešava se da imamo pacijente koji u porodici imaju tetku koja je bolesna, to je najčešći slučaj, ali se dešava da to bude i majka“, kaže doktorka.
Mnogo je faktora koji prouzrokuju ove poremećaje. Doktorka kaže da se ne može reći da su to bolesti koje imaju jednog uzročnika, njih je više. Ona kaže da su to na prvom mestu intrapsihički faktori, odnosno nešto što je genetski nasledno.
Tu su i interpersonalni faktori, gde se misli na odnose u porodici i koji na neki način doprinose ovim poremećajima ili odnosi sa drugim ljudima.
Važni faktori su takođe mediji i socio-kulturološki faktori, koji na neki način kreiraju kako bi neko trebalo da izgleda.
Doktorka je dodala i to da je „faza razvoja deteta, koliko god da je ona rana, to je prva godina života, je period kada se mnogo toga dešava iako dete tada ne govori i ne može na taj način da objasni kako se oseća i šta misli, kao i da se u tom periodu i gradi odnos prema hrani ali i odnos prema drugim ljudima kroz odnos sa majkom“.
Emocije takođe imaju uticaja.
„Kod osoba sa bulimijom često se može čuti da jedu zato što se osećaju tužno ili prazno, osećaju se uznemireno. Bulimične krize mogu da budu reakcija na gubitak veze, ili njen prekid, dobijanje loše ocene u školi ili na fakultetu. U pitanju su emocije sa kojima oni ne znaju šta će, pa posežu za hranom kao načinom da ih regulišu, što naravno nije dobro“, kaže doktorka.
Simptomi ovih poremećaja koji su vidljivi su da li neko jede, da li povraća, da li se bavi preterano fizičkom aktivnošću, ukazuje doktorka.
Pročitajte još:
„Ono što ne vidimo su perfekcionizam, osećanje stida, nezadovoljstvo samim sobom, nisko samopouzdanje, nisko samovrednovanje, kao i depresivnost. Tu su u pitanju razna osećanja koja se regulušu posezanjem za hranom, konkretno kod bulimije“, objašnjava dr Đurović.
Doktorka naglašava da „poremećaji ishrane u suštini nisu povezani sa hranom ali da je ponašanje u vezi ishrane simptom ovih bolesti, to su emocionalni poremećaji koji moraju da se tretiraju psihijatrijski i psihoterapijski, uključujući nutricioniste kao pomoć“.
Kada su u putanju ove bolesti važno je da se osoba obrati lekaru, jer su one vrlo specifične po tome što imaju efekat i na telesno zdravlje.
„Kada neko gladuje, kada neko povraća, to narušava i ugrožava telesno zdravlje“, kaže doktorka i dodaje da je neophodno imati širu sliku i stručnjaka da prepozna i jedno i drugo.
Roditelji imaju ključnu ulogu kada su ovi poremećaji u pitanju. Pokazatelje poremećaja ishrane, kakvi su anoreksija i bulimija, bi trebalo uočiti, pratiti i obratiti se stručnjaku u što ranijoj fazi bolesti.
Ono što može da ukaže na anoreksiju je da dete počinje da smanjuje ili izbacuje obroke, da počinje da izbegava određene namirnice, da govori „zdrava“ odnosno „nezdrava“ hrana, da izbegava hranu koju je do skoro jelo ili da broji kalorije, da secka hranu na sitne komadiće ili je razvlači po tanjiru, objašnjava doktorka.
Roditelji često ne mogu da znaju da li je dete zaista jelo, jer rade, nisu kod kuće, pa se oslanjaju na ono što im dete kaže, to može kod ovih poremećaja da bude „jela sam kod drugarice“ i slično, dodaje doktorka.
Na anoreksiju može da ukaže i često vežbanje, gubitak menstruacije, šetnja posle obroka i uz sve to dete gubi na telesnoj masi.
„Dogodi se da dete izgubi i do 10 kilograma, a da roditelji to i ne primete. Takođe se dešava da se taj gubitak kilograma prikriva odećom, mada se to danas ne dešava u tolikoj meri kao ranije“, kaže dr Đurović.
Dete koje ima anoreksiju se često žali da mu je muka, da nije gladno, iako jeste gladno.
„Kod anoreksije nije problem gubitak apetita, već kontrola apetita“, naglašava doktorka.
Kod bulimije osoba jede normalno, čak i mnogo više nego što bi trebalo i kod njih je telena masa uglavnom normalna.
„Kada imaju bulimične epizode unose ogromnu količinu kalorija, a kada nasilno povraćaju ne mogu sve da izbace“, kaže dr Đurović.
Pročitajte još:
Ona dodaje da bulimija nije toliko upadnjiva upravo zbog normalne telesne mase, ali kada roditelji primete da dete jede mnogo više, a da se ne goji, trebalo bi posumnjati na bulimiju.
Jedan od pokazatelja je, prema rečima doktorke, kada posle obroka odlaze u toalet, imaju zakrvavljene oči po izlasku iz istog, a na nadlanici imaju rane koje mogu da nastanu zbog izazivanja povraćanja.
Takođe može se primetiti zaprljano kupatilo u kom se oseća karakterističan miris, poput kiseline, zubi im se kvare, kutnjaci najčešće, a zubna gleđ se zbog kiseline, kako povraćaju, oštećuje i to, pre svega, prednjih zuba što dovodi do stvaranja karijesa.
„Pacijentkinje koje boluju od bulimije ponekad pokušavaju suicid, zloupotrebljavaju alkohol, psihoaktivne supstance, počinju da popuštaju u školi. To se kod anoreksije retko dešava“, kaže doktorka.
Lečenje poremećaja ishrane
Što se ranije počne, što je bolest kraće trajala, što se više uključi i porodica, to će lečenje biti uspešnije i kraće.
„U zavisnosti od stanja pacijenta, ukoliko indeks telesne mase nije ispod 16, ako su biohemijski nalazi krvne slike adekvatni, ako imamo saradnju roditelja, tada možemo da probamo ambulantno lečenje. Ono podrazumeva saradnju sa nutricionistom i psihoterapijski rad“, kaže dr Đurović.
Ona dodaje i da ukoliko sve navedeno nije ispunjeno, ako postoji druga psihijatrijska simptomatologija, u smislu depresivne simptomatologije, opsesivno-kompulsivni poremećaj, granični poremećaj ličnosti, ako je u porodici loša situacija, ukoliko je bilo pokušaja suicida, da je tada savet da se osoba uputi na bolničko lečenje, kada može u lečenje da bude uključen endokrinolog, kardiolog i anesteziolog.
Iz tog razloga je važno kliničko iskustvo i da lekar proceni na koji način može da se sprovodi lečenje.
„Poremećaji ishrane spadaju u najsmrtonosnije psihijatrijske bolesti. Kod anoreksije smrtnost se kreće od pet do 10 odsto, a do toga dolazi zbog posledica gladovanja ili suicida, koji je ređi kod pacijenata sa anoreksijom, nego sa bulimijom“, naglašava doktorka i dodaje da su u pitanju bolesti koje moraju ozbiljno da se shvate i ozbiljno da se leče.
Društvene mreže su „jako opasne za one koji imaju ove poremećaje, jer se na svakom koraku nude raznorazne dijete, brzi načini da se skinu kilogrami“, ističe dr Đurović.
Prema njenim rečima, „to su često osobe koje su nelečene ili lečene, a neizlečene, razni nutricionisti koji to zapravo nisu, zato treba biti obazriv“.
***
Bonus video: Šta je to intuitivna ishrana?
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
