Bulimija: Šta se krije iza poremećaja ishrane i koliko može biti opasan?

Bulimija nervosa je poremećaj ishrane koji se karakteriše fazom prejedanja kada postoji gubitak kontrole nad unošenjem hrane, posle čega sledi kompenzatorno ponašanje sa ciljem da spreči dobijanje na težini izazvano povraćanjem, zloupotrebom laksativa i diuretika.Kod ovih osoba postoji preterano pridavanje značaja telesnom izgledu i težini koji se ogleda kroz stalnu preokupaciju potrebe za hranom, što za posledicu ima konzumiranje neverovatne količine hrane u vrlo kratkom vremenskom periodu.Hrana se uzima uz posebne rituale i obično se meri kilaža. Osobe sa bulimijom su tipično postiđene zbog problema sa uzimanjem hrane, prisutni su i osećaji krivice, potištenosti, bes, mržnja prema sebi nakon epizoda prejedanja, što je podnošljivije od suočavanja sa bazičnim nezadovoljstvom sobom iz koga ono proishodi. Prejedanje se odvija u tajnosti, a karakterisano je brzom konzumacijom hrane sve dok se ne postigne osećaj neugode ili čak bolne punoće. Fizički bol služi da potisne psihički bol.Prema DSM-IV postoje dva podtipa bulimije s obzirom na metode pražnjenja:Purgativni tip - kada osoba pribegava samoizazivanju povraćanja i zloupotrebi laksativa i diuretika;Nepurgativni tip - opisuje stanje kada osoba ima neko drugo neodgovarajuće kompenzacijsko ponašanje, kao što je post ili preterano telesno vežbanje, ali ne pribegava samoizazvanom povraćanju, zloupotrebi laksativa ili diuretika.Funkcija hranjenja je najčešće poremećena povlačenjem libida. Prejedanje, kao jedan oblik poremećaja funkcije hranjenja, predstavlja zamenu za ljubav, ako već nema zadovoljenja libida uz pomoć osobe, onda hrana može biti uteha. Hrana služi kao instant kompenzacija za razne oblike nezadovoljstva, koja daje trenutno olakšanje i popravlja raspoloženje.U oralnoj fazi razvoja deteta, koja se odvija u prvoj godini života, sisanje predstavlja primarni izvor zadovoljstva kod novorođenčeta. Osnovna psihološka potreba je potreba za sigurnošću, empatičnim odgovorom, stalnim prisustvom i odgovaranjem na potrebe deteta. Beba je potpuno zavisna i ne može ništa da uradi za sebe. Oralne potrebe su, generalno, potrebe za primanjem, stalnim prisustvom i zavisnošću od drugoga (što je sasvim primereno bebi). Majka bi trebalo da prepozna i adekvatno odgovori na potrebe deteta, kako bi se beba zdravo razvijala.Međutim, kada majka iz nekog razloga ne odgovori adekvatno na potrebe deteta, nastaje konflikt. Takvo dete odrasta u osobu koja ne podnosi frustraciju potrebe za primanjem, hranjenjem, psihološkim “hranjenjem”. Tražiće način da popuni prazninu: alkohol, tablete, drogu, cigarete ili će se „puniti“ kroz neki drugi oblik zavisnosti: od hrane (prejedanje), drugih oralnih stimulacija (preterano pričanje) drugih ljudi, situacija u kojima oseća da se „puni“ („upija“ nečije reči, utoljuje „žeđ za znanjem“, kroz slušanje, čitanje knjiga, gledanje televizije), gladi za telesnim kontaktom, zavisnost od osećanja da je „ušuškana“, da je centar nečije pažnje, centar sveta, da je zbrinuta.Frustracije u oralnoj fazi rezultiraju trajnom ambivalencijom između gladi i agresije. Takva deca su razapeta između potrebe da sisaju i grizu (libida i agresije). Neka osoba koju je dete jako volelo ga je osujećivala. Dete nije moglo da izađe na kraj sa sopstvenim emocijama, ono je i volelo majku, ali je i mrzelo kada nije zadovoljavala njegove potrebe. Hrana je najprimarniji vid ljubavi koji dete dobija od majke. Dete hoće majku kraj sebe, ali je i neće. Nikako ne ume da pomiri suprotnosti. Kako se dete razvija ovaj konflikt se potiskuje u nesvesni deo detetove psihe, kako bi privremeno nastupila ravnoteža.Kasnije, dolazi do toga da bulimična osoba ni u odraslom dobu nije integrisala i pomirila te suprotnosti. Pošto je ta majčinska ljubav bila i dobra i loša, a nikada pomirena, i hrana se percipira na isti način. Bulimična osoba želi ljubav i odnose, pa samim tim i unosi hranu u sebe, međutim, unos hrane predstavlja i unos onog neintegrisanog lošeg i potencijalno razornog, nasilnog i pretećeg dela, te se mora odmah izbaciti. Ova klackalica, koja se poistovećuje s prisilnim radnjama, zapravo, otklanja anksioznost od gubitka voljenog objekta i samoće.Ta dvojnost odnosa prema hrani reprezentuje dvojnost odnosa prema ostalim stvarima u životu. Uvek traže sve više, ali ostaju nezadovoljni i hostilni i kad im se potrebe zadovolje. To su zavisne i agresivne osobe (pasivno agresivne). Oralna agresija se izražava kroz „zajedljivost“, cinizam, različite oblike oralne agresivnosti, „ujedanje rečima“. Predstave i sadržaji unutrašnjeg sveta bulimičnih osoba su prazni. Ta mentalna praznina je posledica izbacivanja objekata (posebno majke ili osoba iz ranog detinjstva koje su uticale na formiranje ličnosti bulimične osobe). Na taj način osoba stiče privid kontrole, ona je ta koja kontroliše objekat i ona je ta koja ga izbacije iz sebe jer je loš, neadekvatan i po nju poguban. Sticanjem privida te kontrole, osoba zapravo kontroliše strah od gubitka značajnog objekta i ljubavi.Osobe oralnog karaktera naglašeno koriste dva mehanizma odbrane. Prvi mehanizam koji naglašeno koriste je introjekcija, što bukvalno znači „unošenje u sebe“. Otuda njihova potreba za jačim i kompetentnijim drugima. Kada zavisna osoba pogleda u sebe, ona vidi neadekvatnost i nekompetenciju, reflektujući svoj bazični nedostatak veština i znanja. Takav uvid, povratno, izaziva osećanje bezvrednosti i egzistencijalnog užasa pred mogućnošću da budu ostavljene da se sama brine o sebi. To je frustracija koju ne može da podnese. Da bi izbegla taj užas, zavisna osoba ima potrebu da unese u sebe (inkorporira) prisustvo, snagu i sposobnosti snažnije figure.Drugi mehanizam je idealizacija partnera koji postaje neko natprirodno biće sposobno i spremno da pruži potpunu zaštitu. Pored idealizacije, često koriste i negaciju sopstvene agresivnosti, jer je za bespomoćnu osobu ekstremno opasno da bude svesna sopstvene agresije. Agresija bi razbila njenu fantaziju da je svet odraslih nastavak „zabavišta“. Pored toga, ako ona tako bespomoćna oseća agresiju, kako li se tek osećaju oni jači, šta bi se desilo ako bi oni osećali agresiju prema njoj...Agresivnost osoba upravlja ka svom telu, jer mnogo lakše podnosi da uništava samu sebe, nego odnose sa najranijim bliskim osobama (posebno majkom). Teško je odvojiti se od majke, još teže izbaciti majku iz sebe. Znatno je lakše “ispljunuti” simbol majke i umesto njoj nauditi samom sebi. Na taj način su, u nesvesnom, sklopljeni procesi osoba s poremećajem ishrane.Fantazija da je rešenje tako jednostavno i uporna samosabotaža da se ono dostigne, daju iluziju površnog konflikta kojim je osoba u stanju da se bavi. Ove osobe razvile su poremećaj kao način da se odbrane od prejakih negativnih emocija sa kojima nisu bili u stanju da se nose. Iako najčešće imaju prekomernu težinu, fizički izgled je zapravo samo zgodna stvar da se na nju nalepi nezadovoljstvo. Ipak, pošto je osnovni problem nekada zaista ozbiljan, može doći do tačke sloma u kojoj sada sve zatrpavane emocije izlaze napolje i preplavljuju osobu.Ukoliko se osnovni problem ne prepozna na vreme, posledice takvog sloma nekada mogu biti dramatične i velikim delom nepovratne. Nisu svi spremni da se upuste u istraživanje svojih bolnih emocija i stupanje u kontakt sa najranijim iskustvima. Zato i razvijaju poremećaj koji ih od toga štiti.***Bonus video: Hrana i zagađen vazduh - kako očistiti organizam

video-cdn src="https://best-vod.umn.cdn.united.cloud/stream?asset=sortihranaizagadjenjeam-novas-worldwide&stream=hp3500&t=0&player=m3u8v&sp=novas&u=novas&p=n0v43!23t001"]***Pratite nas i na društvenim mrežama:FacebookTwitterInstagram